Промјена односа власти према Цркви довела је до дубоке кризе

Митрополит Амфилохије каже за "Вијести" да се нада да неће бити српски Патријарх, али да о томе одлучује Господ

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је, одговарајући на питање да ли жели да постане сљедећи српски патријарх, да му је и ово што јесте много, али да је то велика одговорност.

- Што се мене тиче, на служби сам Цркве - казао је митрополит Амфилохије у интервјуу "Вијестима".

У случају да будете изабрани за патријарха, који би био сљедећи редосљед корака у Митрополији?

- Бира се нови митрополит, када би се то десило, а надамо се да неће.

Шта се дешавало на протеклом Сабору, било је опречних информација, а медији су извјештавали о несугласицама међу епископима око виђења скорије будућности и управљања СПЦ?

- То је било редовно засједање Архијерејског сабора. Ове године имали смо потешкоћу јер је Његова Светост, Патријарх Павле, као предсједник Сабора, био одсутан због болести, и требало је ријешити питање предсједавања. Изнађена су уставна рјешења, и власт и дужности патријарха преузео је Свети архијерејски Синод, по члану 62 Устава СПЦ, и најстарији митрополит који је и предсједавајући. Већ другог дана засједања ти проблеми су превазиђени. Синод је преузео своје уставне ингеренције и добио предсједавајућег, тј. митрополита црногорско-приморског. У међувремену, било је и разговора са љекарима на ВМА, који свакодневно дају извјештај, а добили смо и посебан, на основу којег смо констатовали да је стање патријарха стабилно, али да он није у могућности да предсједава Сабором. Сљедеће засједање Сабора требало би да буде у октобру. То што су писали медији, био је неспоразум. Можда смо и ми погријешили што нијесмо дали на вријеме информације, па су се новинари домишљали и измишљали и стварали приче о несугласицама и расколу, којег нема.

Да ли је тачно да патријарх Павле није дао благослов за рад Сабора, као ни за одабир предсједавајућег?

- Ја имам његов благослов да га замјењујем, који је потписао у болници још у октобру прошле године.

Јесу ли тачне информације о разним струјама унутар СПЦ, као и да сте Ви на челу једне, те да сте кандидат за будућег патријарха?

- У свакој установи постоје различита мишљања, али се на крају увијек дође до заједничког именитеља. Црква је живи организам, а не униформисана организација попут политичких партија, у којима кад први нешто каже остали морају да се сложе. Црква заснива свој живот на дијалогу, сучељавању мишљења, а на крају се одлуке доносе саборно. Што се тиче избора патријарха, СПЦ од 1967. године има посебан начин избора, да би се спријечило мијешање световних власти у избор, као у случају патријарха Викентија 1950. и Германа1958. године. Ко ће бити сљедећи патријарх зависи само од Господа.

Неки критичари Вам као највећи гријех приписују антицрногорство?

- Кад сам био у Грчкој, сви су ме звали поп Црногорац. Тамо сам крстио стотине Грка, а овдје доводе под знак питања моје црногорство. Шта да радим? А сви моји су уградили своје кости у ову Црну Гору. Изнад мог црногорства не смије да се ставља знак питања. Нека неко искорачи испред митрополита што се тога тиче!

Зашто Митрополија инсистира да се из њеног назива избаци префикс српска?

- Увијек је била православна Митрополија. То доказују печати, да не идемо даље од 1918. године, на којима је писало Православна Митрополија црногорско-приморска. Ту није било никакве промјене, нити је било потребе за њом.

Како оцјењујете односе државе Црне Горе и Митрополије?

- Ти односи су условљени вјековном традицијом која се завршава око 1945. године. До тада, суштинских промјена није било. Од тада, почиње страховит прогон Митрополије. Од деведестих долази до бољитка у односу цркве и државе. Политичке промјене су утицале толико да је основано и Министарство вјера, које је касније укинуто, а било је, свједок сам тога, доброг расположења од стране угледних политичара, који су мање-више и данас на власти, у односу на Митрополију. Тако смо заједнички, уз помоћ Владе, почели да градимо храм у Подгорици, обнављамо цркве и манастире. То је трајало до близу 2000. године, када почиње један потпуно другачји однос према цркви.

Шта се тада промијенило?

- Не разумијем зашто се тај однос промијенио. Митрополија је остала иста. Појавила се исфорсирана секта као пројекат одређених политичких структура, и као феномен који је, на неки начин, утицао на поремећај односа, поготово од стране структура које форсирају ту заједницу из политичко-идеолошких разлога.

Зашто мислите да се Црногорска православна црква форсира и због чега сматрате да Митрополија неком смета?

- Митрополија не дозвољава да се њоме манипулише, а политичари показују ту тенденцију. Митрополија поштује државу, закон, али, с друге стране, захтијева да се поштује њена аутономија. Исти људи који су припадали идеологији која је осудила цркву на смрт, једно вријеме су ћутали, сад су поново изашли на површину, покушавајући не да цркву угрожавају споља, као што су радили 50 година, него изнутра, стварајући своје организације и називајући их црквама, а користећи политички тренутак. Дакле, та промјена односа државне власти према цркви је довела до дубинске кризе, која ће, увјерен сам, бити превазиђена у догледно вријеме, поготово гледе уласка Црне Горе у Европску унију.

Поштује ли црква државу Црну Гору и њене законе?

- Несумњиво је поштује.

Постоји правоснажна одлука да се уклони црква са Румије. Зашто то, већ три године, није урађено?

- То је један од парадокса, да не кажем безумља овог историјско-политичког тренутка. Цркву на Румији срушили су Турци 1571. године, а у народу је остало предање да треба доносити на Тројичин дан по један камен, па кад се сабере довољно камења, црква ће, како је одлетјела са Румије, поново ту долетјети. И вјековима је, све до 1954. године, крст који чува породица Андровић, једном годишње изношен на Румију. Те године, држава је забранила литију. Ја сам, наравно, не питајући никога, јер кога да питам да ли ћу ићи на 2000 метара надморске висине, са народом, у духу вјековне традиције, обновио литију. Од тада, сваке године, ми износимо крст са Андровићима на Румију, и са народом, да обављамо богослужење, као што је то рађено у прошлим вјековима, када је на челу литије био православни свештеник, за њим православни народ, потом римокатолици, док су муслимани стајали по страни (сагласно запису са краја 19. вијека). То је био показатељ поштовања Муслимана према Румији, и остатак њиховог самосазнања да су они некада били хришћани.

Чија је била идеја да се постави црква?

- Барани су предложили да они направе цркву која може да се понесе на Румију и тражили мој благослов и ја сам им га дао. Онда су они од савремених материјала направили црквицу. Чак су је преполовили, јер један хеликоптер не може све да понесе. Док је први дио ишао хеликоптером, у другом сам био ја. То је било нешто највеличанственије што сам доживио - преко божијих планина гледате како иде црква. Донијели смо један дио, потом други, прикупљеним камењем црква је ограђена, стављена су звона из Русије. Нико није могао да вјерује да ће тако мали објекат добити такво васељенско значење, и толико својих противника. То није угрожавање никога и ничега. Нека сви муслимани и католици из Црне Горе дођу тога дана на Румију, ја ћу бити најсрећнији.

Министарство је донијело правоснажну одлуку о рушењу, али она није поштована?

- Министарство је одлучило под притисцима, не по логици. Много је у то исто вријеме подигнуто зграда, колиба, црквица, џамија, без дозволе, а сви гледају само једну црквицу. Једна толико ирационална прича може да се зачне само у овом нашем времену и поднебљу, и овом нашем менталитету. Увјерен сам дубоко да, само ако превлада тотално безумље, да ће неко доћи да поруши цркву са Румије.

Зашто је црквена имовина која је до деведесетих била уписана на појединачне манастире и цркве преписивана на митрополита, Митрополију, СПЦ, Београдску патријаршију и појединачне епархије?

- Римокатоличка црква у Црној Гори има 15 различитих начина уписа црквене имовине. Нико није довео под знак питања имовину Барске надбискупије и Которске бискупије. Није спорно да црквена имовина припада неком селу или манастиру, међутим, одвајкада се знало и зна ко је титулар, а то је Митрополија црногорска. Никада до сада није доведена под знак питања припадност храмова, чак ни у комунизму, бар што се тиче оног минимума који је остављен цркви, и то под називом СПЦ. Сада се нашао неко да ту ствар правно замути, и да покуша да на основу безакоња врши одузимање и преименовања имовине. Наравно, то не може дуго трајати. Ђилас је с правом написао књигу „Бесудна земља", што се сад на овом примјеру показује. Али, ово је 21. вијек, улазимо у правне токове, усвајамо европске стандарде, и то неће моћи тако да се заврши.

Цетињска филијала Дирекције за некретнине донијела је одлуку да се исправе наводне грешке у земљишним књигама направљене деведесетих година?

- Такве грешке могу бити отклоњене само судским путем, ако су већ грешке, а не наредбом да се брише из катастра.

Ко има право на манастир Златица, с обзиром да је ријеч о ранохришћанском храму?

- Старохришћанско насљеђе је заједничко, и Истока и Запада до 11. и 12. вијека. Након расцијепа, један дио тог насљеђа је припао римокатоличкој цркви, други православној. Митрополији зетској припале су, с обзиром да је већина становништва у то вријеме остала вјерна православљу, древне цркве које су биле на земљи гдје су живјели православни. Дакле, ти стари манастири припадају православној цркви, припадали су јој кроз вјекове, све док се наша господа Мугоша и Орландић нијесу досјетили да преко ноћи бришу титулара. Митрополија је чак купила зграду и имање да би на једном дијелу купљеног земљишта подигла нову црквицу, која би била у служби чувања древне Златице. Док Митрополија није почела са обновом, у Подгорици нијесу знали о чему се ради. Овај локалитет су чак звали камењар. То јесте ранохришћански храм, али је Митрополија била и остала његов чувар: са Захумско-рашке епархије он је (1931) прешао на Митрополију црногорско-приморску. Прије десетак година Златица је поново и званично пропглашена за манастир.

Какви су односи највиших државних функционера и црквених великодостојника?

- Има доброг расположења, али морам да признам да нијесам потпуно задовољан, нарочито због недоношења закона о реституцији и форсирања новокомпоноване вјерске заједнице, иако она то није, него више спада у специфичну врсту НВО.

Хоће ли се на Цетињу градити храм за три реликвије и да ли ће оне бити у државном власништву, као што тражи СДП?

- У Бога се надам да ћемо испунити завјет краља и господара Црне Горе Николе Петровића, али један број Цетињана сматра да им не треба храм. Мој предлог је био да реликвије буду смјештене у Цетињском манастиру, за шта је и припремљена капела. Касније је лансирана идеја да то буде засебни храм. Е, сад је то застало, видјећемо како ће даље да буде. Надам се да ће моји Цетињани, а и други који се противе градњи храма Свете Тројице сазрети у том погледу, и да ће схватити какав је то благослов за Цетиње.

Шта значи одлука да се митрополиту црногорско-приморском врати титула архиепископа?

- То је израз поштовања Архијерејског сабора СПЦ према столици великих црногорских митрополита. Они су имали титуле архиепископа и егзарха свештенога трона пећкога. Титуле су обновљене за вријеме митрополита Амфилохија, али не због љубави митрополита према титулама, него због поштовања према Црној Гори.

Извор: www.vijesti.cg.yu - Тања Павићевић