Прослава славе манастира Преподобног Прохора Пчињског

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован уз саслужење свештенства и монаштва Епархије врањске и других епархија Српске Православне Цркве, у присутву Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија и великог броја верника из Врања и околине, служио је 31. октобра 2007. године свеноћно бденије уочи славе манастира Преподобног Прохора Пчињског.

На свеноћном бденију, које је трајало око седам сати, чуо се предивни пој монахиња манастира Светог Стефана из Горњег Жапског и манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу, као и свештеника, студената, богослова и народа Божијег.

Посебно торжествено било је на сам дан манастирске славе Преподобног Прохора Пчињског, 1. новембра 2007. године, када се, као и сваке године на овај дан, окупило много верних из околних места (Врања, Прешева, Бујановца, Трговишта, Косовског Поморавља) и разних крајева наше Свете Цркве. Иако је од раних јутарњих часова падала киша, у манастиру се окупило више хиљада верника. Свету Архијерејску Литургију, служили су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован са Његовим Преосвештенством Епископом врањским Г. Пахомијем уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије врањске и других епархија наше Цркве. Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован на Светој Литургији, после Светог Јеванђеља, надахнуто је произнео проповед о Преподобном Прохору Пчињском, поучивши верујући народ, да треба да се целим бићем определимо за Господа Нашег Исуса Христа, као што је то учинио Свети Прохор, одрекавши се свега у свету, повукао се у Козјак планину, поставши сиромах Христа ради, а због чега је награђен духовним богатством - благодаћу Духа Светога, коју дарује онима који с вером у Христа долазе у ову светињу један миленијум. На крају Свете Литургије обављена је литија око храма и ломљење славског колача. Епископ врањски Г. Пахомије поздравио је госте и захвалио се Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Г. Јовану за учешће на слави као и за његову борбу за јединство цркве у БЈРМ. Владика Г. Пахомије је честитао славу братству манастира на челу са настојатељем јеромонахом Стефаном, као и свима који заветовани Преподобном Прохору Пчињском пред празник недељу дана посте, на дан славе се исповедају и причешћују и ломе заветне колаче. Овогодишњим кумовима, који су се потрудили да припреме славу, ''Српској Слози'' из Бујановца (''Врело'', ''Црвени Крст'' и ''ДИВ'') додељена је новоустановљена ПОВЕЉА ''Преподобни Прохор Пчињски'', као и иконе Светога. Кумови манастирске славе следеће године биће радници Фабрика минералне воде ''Хеба'' из Бујановца. Епископ врањски Г. Пахомије позвао је присутне да се угледају на преставнике ''Српске Слоге'' и укључе у очување и одржавање наших светиња на југу Србије. Ове године у слављу су учешћа узели Културно друштво Црквене општине Сурдулице ''Свети Ђорђе'' као и Хор деце са веронауке Црквене општине Бујановац, који носи име Светог Прохора Пчињског.

После Свете Литургије приређена је трапеза љубави за све присутне, коју су приредили овогодишњи кумови уз помоћ братства манастира Преподобног Прохора Пчињског, као и монахиња манастира Светог Стефана, Светог Пантелејмона и Светог Николе.

Житије Преподобног Прохора Пчињског

Прохор је рођен у првој половини XI века у неком од села на Овчем Пољу, као једино дете имућних родитеља Јоакима и Ане. После њихове смрти, као врло образован, школован младић, одрекавшисе свега наслеђа и световног живота посвећује се вери и Богу. Повлачећи се у усамљенички живот, у Нагоричким планинама нашао је станиште у једној пећини крај планинског извора, који и данас постоји поред храма Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Ту је провео 32 године живећи пустињачким животом, хранећи се биљем и корењем и дружећи се са животињама. Подвргавајући се најстрожијем испосништву и предајући се медитацијама, учвршћује себе у Вери и Богу.

Ловећи у тим крајевима, византијски војсковођа Диоген (управник Триадицијске области), гонећи рањену срну која је код Прохора нашла уточиште, сретне се са старим испосником, од кога се уплаши и почне бежати. Видовити старац позове га и рече му да иде у Цариград, где ће бити изабран за цара. Замоли га притом да га не заборави и да се понекад сети старца од пророштва великог. Диоген убрзо постаде Цар (Роман IV Диоген, 1068.-1071.), али заборави на пророка Прохора, па га овај у сну прекори. Цар потражи пустињака у пећини нагоричкој пред којом га је срео, али како га не нађе, подиже на томе месту храм и посвети га Светом Великомученику Георгију. Ова црква и данас стоји у сред села Старо Нагоричане, али знатно измењена, као задужбина српског Краља Милутина који ју је значајно обновио почетком XIV века.

Пророк се Диогену поново јави у сну и рече му да га потражи уз Пчињу, на планини Козјак, у пећини над којом спази белог орла. Са брда на коме се данас налази село Старац, некакав старац угледао је белог орла како надлеће једну пећину на Козјаку. Пронашавши у њој нетрулежно тело пустињаково, Цар нареди да се у златном окићеном ћивоту мошти Прохорове пренесу у нови храм Светог Георгија у Нагоричкој пустињи. Међутим, тело Прохорово три пута се враћало преко ноћи и испосницу на Козјаку, те Цар одлучи да га пренесе у Цариград. Али, ни то не учини, јер никаква сила не могаше подићи ковчег са земље, па Диоген коначно реши да га одатле не креће. Сагради ту, код испоснице једну малу црквицу, посвећену Светом Јеванђелисти Луки, у којој привремено почиваше тело пророково.

Одмах потом, на обали Пчиње подиже величанствени храм са пиргом и посвети га преподобном Оцу Прохору. Ковчег окован и украшен златом са моштима светитељевим Цар је положио у гробницу у олтарском делу храма, а светој обитељи новога манастира постави игумана и економа, и јеромонахе и монахе. Да би се манастир, кога одмах прозваше Свети Отац Прохор Пчињски, могао одржавати, Цар му подари многе метохе, са селима и имањима у околини.

Тако казује предање записано у житију Светог Прохора. Од самог подизања храма над гробом светитељевим, из чијих моштију непрекидно тече свето миро, стоји и опстојава манастир Светог Прохора Пчињског као неугасиви духовни и културни светионик ових крајева.

Извор: Епархија врањска