Прва наша жена-пилот у борбеном авиону

Силну снагу сабијену у "Ролс Ројсов" млазни мотор школског борбеног авиона "супергалеб" кроти нежна рука једне двадесетрогодишње девојке. Када се крајем децембра винула у небо са батајничког аеродрама и после неколико маневара приземљила летелицу уз громогласне аплаузе колега, Сандра Радовановић је излазећи из кокпита авиона ушла право у историју.

А тамо је чекало почасно место прве жене пилота у историји српске авијације која је самостално извела лет борбеним авионом. Летеће Сандра ко зна колико пута још, тек је на почетку каријере, али тај дан, кад је на стајанци бригадни генерал Мирко Вранић климнуо главом и рекао "може", тешко да ће икад ишчилети из њеног сећања.

Спуштајући пластичну куполу кабине, постала је свесна да на седишту иза ње нема никог и да ће кад отпусти кочнице и апарат зарула пистом све бити на њој. Године учења, сати у симулатору и тренажни летови све се збило у тих неколико секунди док се нос авиона подизао. Лаширала је, како то прво самостално пилотско искуство у сленгу зову авијатичари.

- Није било треме, све што је требало изводила сам школски и по правилима, само сам мало размишљала о слетању, јер то је, ипак, најзахтевнији маневар. И то је прошло у најбољем могућем реду - сећа се Сандра, која је још увек кадет Војне академије са чином старијег водника прве класе у 204. ваздухопловној бригади, а на обуци у 252 школско-тренажној авијацијској ескадрили.

Живот војника авијатичара проводи на аеродруму, још полаже испите и у септембру кад заврши академију на свој летачки комбинезон пришиће официрске еполете потпоручника Војске Србије. Пут до сна ове сјајне девојке из Рековца и није био толико дуг, колико напоран.

У првој фази селекције прошла је сурови дрил седмодневног преживљавања у природи где су кандидати, а међу њима и пет девојака, морали да се сналазе за храну и опстанак. Исто толико су трајали ригорозни здравствени прегледи, свакодневне физичке активности у униформи и чизмама - а било је четрдесет степени тог лета 2007. године, да би се на крају завршило са тронедељном падобранском обуком. И тада је Сандра први пут у животу села у авион. И први пут ће скочити падобраном. Опет сама:

- Можда бих се и уплашила тог скока да нисам била толико заокупљена лепотом лета. Само сам помислила: Боже, први пут летим авионом, а нећу с њим слетети на земљу!

Све је прошла ова упорна девојка и одличан ђак Прве крагујевачке гимназије којој је униформа, очигледно била суђена. Прво је размишљала о полицији, а онда јој је отац, очигледно помирен са ћеркиним жељама, сам донео конкурс за Војну академију. У војсци је завршила и Сандрина млађа сестра Марија - она је кадет у инжењерији.

Родитељи нису ни знали за Сандрин први самостални лет, хтела је да их поштеди стрепње, само је након приземљења сестри Јелени послала кратку поруку - "слетела сам!". У лепшим рукама љута ратна машина није била. И у ништа мање сигурним!

Узор девојке

Студентску собу на батајничком аеродрому Сандра дели са своје две колегинице - Ањом Крнетом, која је пилот борбеног хеликоптера, и Аном Тадић, која ће ускоро Сандриним стопама, сама уз жуте степенице према кокпиту авиона. Да су три девојке понос наше авијације види се и из опхођења њихових мушких колега који без икакве суревњивости гледају на њих. Пилот кадет Александар Раичевић само кратко добаци:

- Чим су оне саме селе у авион и хеликоптер и полетеле, шта ми њима више можемо да кажемо, осим да им скинемо капу. Осим тога, унеле су посебну атмосферу и освежење у наш колектив.

Извор: Блиц