Пустиња као град - Дервас Ј. Чити, издање манастира Подмаине
ПРЕДГОВОР СРПСКОМ ИЗДАЊУ
Пустиња се не може населити људима јер не даје услове за живот. Она је сама по себи, одрицање живота. У њој ништа не расте и ништа се не рађа. Она је обичан фон, једнолично обојена позадина пред којом се никаква радња не догађа. Али баш као таква, као одрицање живота и раста и рађања она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота.Тамо где је земља која рађа, тамо се и рађа и расте али и умире а тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих. Тамо нема умирања јер они који су се определили за живот у опипљивом осећању Васкрсења већ су превазишли то умирање добровољним самопогребењем у Живоносни Гроб Христов. И једнолични фон пустиње њима постаје као једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности.
Књига Дерваса Читија води нас у само срце пустиње.У Лавру Светог Харитона, у Антонијеву Унутарњу пустињу где лавови риком објављују да је свети човек Павле Тивејски напустио земљу, у Општежиће Светог Теодосија, на камену гору Синај где се кроз Божански Примрак усходи Творцу.Води нас у отшелничке келије у којима се стиче мед Богопознања и пелен самопознања, у којима труд и зној, невидљиви на иконама праве од човека икону.
Историја монаштва Египта и Палестине од 4. до 6. века обрађена у овој књизи у суштини је нов и до сада непримењен историографски приступ аутора који је по свом школовању археолог, изучавању медитеранске културе која и јесте најзначајнији део светске културе. Дервас Чити описује историју медитеранских земаља, тачније, историју Византијског, Ромејског Царства тиме што је посматра из пустиње-манастира у које се повлаче они који су изишли из историје - отшелници, анахорети. Тиме он догађадима које описује даде једну нову димензију, нову вредност, дубље гледано можда једину истиниту вредност. „Пустиња као град" је књига која поред свих описа историјских догађаја и археолошких налазишта кроз све њих првенствено вреднује борбу за задобијање Бога у души и борбу за очување истините вере када је живот усколебан њеним извитоперењима. Она је опис пустињачког „отимања ка Богу" (Св. Јован Лествичник) али и јуначког стајања за очување догмата тих истих пустињака.
Богопознање је најнапорније од свих земаљских дела. Истовремено оно једино пружа и непрестани одмор у стајању пред Творцем и обдаривању Божанском утехом оних који су своје животе добровољно положили на жртвеник Божанске љубави. Књига која је пред нама је сведочанство њихове ревности али и искушења којима су били подвргнути да би искуством осетили да су прах, али прах кији умешен са сузама покајања Божанска Десница уобличава и узводи у достојање Новог Адама.
На Св. Харитона Исповедника и Св. Киријака Отшелника,
Игуман Цетињског Манастира, архимандрит Лука
