Са Православљем на добром путу: Интервју са Кардиналом Валтером Каспером
И пре и после свога избора за 45. поглавара Српске православне цркве (СПЦ), Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј наглашавао је спремност за дијалог са Римокатоличком црквом. Атмосфера православно-римокатоличког дијалога се тренутно чини веома повољном. Осим тога, у септембру се у Бечу одржава и следећа рунда разговора Мешовите богословске комисије за православно-католички дијалог. Овим поводом смо у Риму имали прилике да разговарамо са Кардиналом Валтером Каспером, председником Папског савета за унапређење јединства хришаћана. Кардинал Каспер говори о својим искуствима са поглаварима СПЦ, о стању православно-римокатоличког дијалога, обради историјских траума и држању Ватикана у актуелној ситуацији на Балкану.
Ваша Еминенцијо, нови поглавар СПЦ је у последње време више пута јасно сигнализирао отвореност за разговор са Римокатоличком црквом укључујући и могућност посете Папе Нишу поводом јубилеја «Миланског едикта» 2013. године. Како бисте у овом контексту описали ситуацију у којој се налази православно-римокатолички дијалог?
Кардинал Каспер: Веома смо се обрадовали избору новог Патријарха. Он се веома пријатељски изјаснио за дијалог. Ја га лично познајем од своје посете Нишу пре неколико година. Тада ме је позвао да присуствујем јубилеју «Миланског едикта» цара Константина 2013. године. Надамо се доброј сарадњи са новим Патријархом и СПЦ. И до сада смо са њом добро сарађивали.
Православно-католички дијалог је у бити почео још током Другог ватиканског концила, сусретом Папе Павла VI са Васељенским Патријархом Атинагором, 1964. године у Јерусалиму. Дијалог је затим настављен дужом преписком. Осамдесетих година почели су званични богословски разговори. Тада се најпре разговарало о томе шта нас повезује, јер има много више онога што нас повезује, него онога што нас раздваја. Откривен је заједнички темељ и признали смо се међусобно као цркве. То је било веома важно. Затим је после 2005. године наступила друга фаза, која је најпре довела до равенске декларације. Њу посматрамо - као и сам Папа - као важан пробој, јер је у њој по први пут (у оквиру овог дијалога, прим.ур) говорено о једној универзалној Цркви. Такође се говорило и о посебном рангу који припада римском еписопу. Исто тако су међутим тематизоване и напетости које настају између концепата примата (римског папе у Римокатоличкој цркви, прим. ур) и саборности (у Православној цркви, прим.ур), који су међутим и међусобно повезани. Затим смо на Кипру говорили о томе на који начин су примат и саборност функционисали у првом миленијуму. Са тиме смо тек почели: то је за обе стране веома деликатно питање и не смемо се надати да се оно од данас до сутра може решити. У септембру ћемо наставити са разговорима у Бечу. Да ли ће се већ тада доћи до неког заједничког документа, отворено је питање. Папа ми је више пута рекао: не журити, него дискутовати стрпљиво и уз обострано поштовање. Не може се поставити никакав ред вожње, али се надамо да ћемо у Бечу добро напредовати.
Документи су међутим само један део дијалога. Барем исто толико важни су лични односи. Неговали смо добре односе још са Патријархом Павлом. Он је био заиста свети човек. И са новим Патријархом смо већ у контакту. Осим тога, добар однос са СПЦ се показује и у партнерству Богословског факултета у Београду са Латеранским универзитетом. И католички надбискуп београдски, Станислав Хочевар, негује добре односе са Православном Црквом. Са Васељенском Патријаршијом имамо добре односе. Односи са Москвом су се у међувремену веома побољшали и данас представљају нормалан дијалошки контакт, пре свега са новим надлежним представником, Митрополитом Иларионом. Тако смо са Православљем све у свему на добром путу. Потпуно је јасно: Католичка црква жели дијалог, жели приближавање. Осећамо велико поштовање према богатој православној литургијској и теолошкој традицији.
У Вашој књизи «Путеви јединства» истичете да католике и православне повезује сакраментално и теолошко, док се разлике могу наћи најпре у подручју културе и менталитета. Како ове разлике утичу на православно-римокатолички дијалошки процес?
Кардинал Каспер: Источна и западна Европа су и пре «Хладног рата» ишле веома различитим путевима. Сетимо се на пример османлијског доба. Менталитет људи у источној Еропи је сасвим другачији него у западној. То се не мора негативно вредновати, већ може и те како да води ка међусобном обогаћењу.
Осим тога, постојао је дуг период изолације. Нека историјска искуства морају такође да се обраде. На овом пољу смо већ добро напредовали. Поред тога, за многе постоји и језички проблем. Но, даћемо све од себе. Западној Европи је потребна Источна Европа, тиме и Србија. Ова богата култура може и нас обогатити, пре свега у контексту све интензивније секуларизације коју у Европи сви осећамо.
Надовезао бих се на Ваше помињање тешких историјских искустава између православних и ромокатолика. Срби су такво једно искуство доживели примера ради током Другог светског рата, а и деведесетих година прошлога века од Хрвата. За многе Србе је стога појам Римокатоличке цркве обележен трагичним искуствима са хрватским народом. Да ли Ватикан може да помогне?
Кардинал Каспер: Веома поздрављамо сурете српског православног и хрватског католичког епископата. Мора долазити до међусобних сусретања, то се не може урадити из Рима. Кад се људи састану, једни друге погледају, једни са другима причају, ако је могуће заједно се моле или макар заједно једу и пију, онда то веома помаже у превазилажењу барикада. Могу се, примера ради, планирати заједничка ходочашћа у којима би и народ учествовао. Превазилажење историјских искустава мора ићи преко сусретања: не видим други пут. Оба народа морају наравно да признају своју кривицу и замоле за опроштај. Сваки народ има своју историју кривице: не постоји «свети народ» и «несвети народ». Сви смо ми грешници. Не можемо вечно једни другима пребацивати ствари из прошлости. То не води ничему, а пре свега није хришћански. Имам утисак да се између Срба и Хрвата у међувремену заиста нешто покренуло. Ми у Риму можемо то само да подржавамо и да на то подстичемо.
Последњих недеља је такозвана «Хрватска православна заједница» најавила оснивање тобожње «Хрватске православне цркве», која би се директно надовезала на једну такву организацију из доба Другог светског рата, када је «Независна држава Хрватска» покушавала да уништи и Србе и њихов идентитет. Такви потези нас данас забрињавају. Какав је Ваш став према идеји «Хрватске православне цркве»?
Кардинал Каспер: Та чињеница ми до сада није биле позната. Уопште нисмо заинтересовани за фрагментирање Православне цркве. Ми се наравно не мешамо јер је то унутрашње питање, али пут ка јединству не може да иде преко фрагментирања и ја се надам да до њега неће ни доћи, јер би то компликовало и наш однос према СПЦ. То се не сме пожелети.
Православна црква је у међувремену почела да, у сагласности са одлукама Четврте предсаборске конференције у Шамбезију, оснива епископске конференције у дијаспори. Основане су рецимо епископске конференције у Немачкој и Швајцарској. Како Ви гледате на овај развој?
Кардинал Каспер: Принципијелно је чињеница да тако много православних хришћана данас живи у западним земљама истовремено и шанса да се међусобно боље упознамо. Православље данас није нешто удаљено, већ постоји и свакодневно искуство са њим. То је и шанса за сарадњу. Осим тога, веома сам срећан да је дошло до договора у Шамбезију јер ће се сада лакше налазити партнери за разговор. Надамо се да ће овај развој допринети и побољшању могућности за дијалог. Поздрављам оснивање православних епископских конференција и желим добру сарадњу. Она ће најпре морати да се води са локалним католичким бискупским конференцијама, али и за њих је велико олакшање имати конкретног партнера за разговор.
Срби реагују позитивно на чињеницу да Ватикан није признао Косово као државу. Можете ли нам рећи нешто о позадини овога става?
Кардинал Каспер: Света Столица је принципијелно веома опрезна код таквих признавања. До тога долази тек када је ситуација учвршћена. Други разлог је обзир према СПЦ. Ми наравно знамо да је Косово за СПЦ тешка рана и бол. Ми такође знамо да се колевка и центар српског Православља налазе на Косову. То разумемо и желимо да имамо обзира према томе. Осим тога смо такође забринути због извесних културних бруталности: на Косову се уништавају важни историјски, културни, а и религиозни споменици. Тога не сме да буде. На овај начин се историја не може избрисати. Света Столица је у вези са овим активна у подршци СПЦ, да би се ови споменици, манастири и цркве на одговарајући начин заштитили.
Интервју са Кардиналом Каспером водио је у Риму Тихомир Поповић, одговорни уредник Информативне службе епархије средњоевропске.
Кардинал Валтер Каспер рођен је 1933. у Хајденхајму на Бренцу у данашњем Баден-Виртембергу, на југоистоку СР Немачке. После доктората на Универзитету у Тибингену предавао је на католичким теолошким факултетима у Минстеру и Тибингену, као и у САД. Године 1989. Каспер је изабран за бискупа ротенбуршко-штутгартског. Папа Јован Павле II произвео га је за секретара Папског савета за унапређење јединства хришћана 1999. године, због чега се Каспер повукао са функције бискупа ротенбуршко-штутгартског. За кардинала је произведен 2001. године. Исте године Каспер је проглашен и за председника Папског савета за унапређење јединства хришћана, којим и данас председава. Кардинал Валтер Каспер је осим тога члан конгрегација за веру и источне цркве, те папских савета за законодавне текстове и културу.
Информативна служба
Српске православне епархије средњоевропске
Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa
