Само народ да не страда
Игуманија Пећке Патријаршије, мати Февронија (86) - пола века старешинства у древном манастиру. О потресним тренуцима светиње и људи, свом путу у молитви, стрепњама и надама за српски народ и српски Сион
Најтеже ми је кад ме питају: "Како вам је? Како је светињи без људи?" Некад одговорим, а некад ћутим... И ћутим. Тако у ћутању, дочекам јутрење.
Игуманија пећка, мати Февронија, после јутрења и молитве за спас српског народа и здравље Патријарха Павла, окупи сестринство и каже им: "Било је овде и пре много тешких тренутака". Иза ових утешних речи и кратког предаха, данас у трпезарији Патријаршије, игуманијиних 86 лета живота, 78 година у монашкој одори, од тога - пет пуних деценија старешинства у најзнаменитијем манастиру српског народа. Свесно је одабрала да служи Богу, док још њена млада душа није ни такнута земнин пристрастима. Имала је пуних 18, када је, како каже, уз благослов Владике Николаја (Велимировића) одговорила на тајанствени позив посвећења. Била су то тешка времена за српски народ, као што су и сада. И за народ, и за светињу. Пантеон српских духовника и светитеља данас је болнији него икад - од осаме и даљине свом народу.
У седмој години првог века трећег миленијума око Патријаршије туђа војска и слеђена тишина. Народ, чија је ово врховна црква, тешко стиже до ње.
- А, стиже - каже игуманија. - Ето, за манастирску славу, јесенас, било нам је у гостима више од хиљаду људи. Откако је наш народ из Метохије прогнан, такве посећености није било. Неко ми је, сутрадан, рекао: "Мати, као да су дошли да се опросте". Одговорила сам: "Да то више нисам чула."
Колико је пута игуманија пресекла овакве стрепње? А сама је стрепела и бринула, као и ових дана, када се у манастирској порти чује шапат: "Шта ће бити сутра?" Ону реч (независност), која се над Косовом надвила као мач, која погађа у срце сестринство ове светиње.
- Ми се надамо добру - рече игуманија. - За зло, манастир се опасао зидом и утврдио новом, јачом капијом. А, колико смо морале да се боримо да нам зид не руше власти у Пећи?
Сведок многих драматичних тренутака за народ и светињу, враћа време када су Други светски рат, убиства и прогони свештеника угасили монашки ред, а ову духовну ризницу и вековну резиденцију српских архиепископа и патријарха, настаниле монахиње. У Патријаршији није било ни хлеба, помоћи ниоткуд... Кад су им, после, отимали земљу, пљачкали имовину.
- Све се, некако, издржи -говори мати Февронија. -Издржало се и онда кад су нам, у марту 1981. конак запалили и резиденцију Патријарха. Мислиле смо да саме горимо у тој ватри и да нема теже. Сад видим да има. Најтеже је што нам народа нема. Кад су Срби одлазили, то је било као смрт. Чини ми се да су звона сама ударала у жалост.
Је ли икад игуманија Февронија могла да помисли да ће се оваква драма догодити нашем, косметском народу?
- Нисам, ни у у најцрњим бригама. Ето, догодило се. Али, ми не смемо да клонемо душом, ни телом. Страдање даје нову снагу и осветљава пут повратка. Том путу се надам и он ће се, верујем, једном догодити. Колико смо пута одлазили, а враћали смо се. Молим Бога да тако буде. Само да народ не страда.
Извор: Вечерње новости (5. децембар 2007.) - Милена Марковић