Српска драма у Призрену
У срушеном Дому културе на гредама, уместо на седиштима, глумци „Српске драме" из Приштине одиграли представу
- Захваљујем свима који су омогућили да на сцени израсте бреза, јер ове греде попадале са крова Дома културе су сасвим добра седишта.
Добро дошли на прву позоришну представу на српском језику у призренском крају, молим вас искључите мобилне телефоне, каже Ненад Тодоровић директор Народног позоришта из Приштине у спаљеном Дому културе у Срећкој код Призрена.
У његовим речима се не разликују иронија, цинизам, апсурд и стварност: дрво јесте израсло на сцени, на полусагорелим гредама у партеру седе старци који не могу да телефонирају јер су им приштинске власти прекинуле сваку везу са светом.
Тодоровић сматра да позориште мора да промени стратегију и да уместо доласка публике на представе, „Српска драма" из Приштине треба да одлази код својих гледалаца и изводи представе у њиховим становима, кућама, двориштима, срушеним домовима културе: „Морамо да променимо приступ јер је толико тога пропало, да нема смисла чекати да се систем промени. Свако има право, без обзира на услове, да живи са својим позориштем, зато ми долазимо у њихове домове и настојимо да им мењамо живот, макар и на ова два, позоришна сата. Одлучили смо да играмо и у градским срединама, по становима за неколико људи", каже Тодоровић.
Кроз поломљена врата, преко гомила отпалог малтера, између багрема који је израстао на некадашњем балкону, наменски за мање представе прилагођеног простора, иду старци из Средачке жупе: први пут су након толико времена на некој представи, први пут су позвани на културни догађај.
Учитеља у пензији Тому Томића довезли су у дом, лепо се обукао и сео у први ред.
„Годинама само гледамо како нешто нестаје, како нам пропадају школа, дом културе, како се односи наша имовина и људи одлазе.
Зато нам ово јесте нада да можемо живети, да се можемо насмејати као људи. Ја сам захвалан позоришту и желим да се и они врате својој кући. Тома се, већ деценију, труди да сачува од пропадања школу и цркву, жали се свим властима за однесене столице, прозоре, полупани кров и школски намештај.
Педесет метара продужног кабла за струју је мало, неће бити тона за представу, између зидова се чује река, под ногама глумаца се ломи сагорели цреп. Почиње представа „Кокошка 2" - помешана времена; нејасна граница између света мртвих и света живих; комуникација и међуљудски односи противни устаљеним нормама стварности. За простор Косова и Метохије драма се везује само симболички, без патетике и стереотипног виђења овдашњих проблема. Енергија, комуникација са публиком, аплаузи и реакције су на истим местима као и у другим „срећнијим срединама".
„Ово је комедија апсурда, мада, чини ми се, нема апсурдније ситуације од ове у којој се сада налазимо. Све је на једном месту: емоције, тежак жанр и чињеница да ови, углавном старији људи, због услова у којима живе, препознају апсурд и реагују на њега", сматра режисер и писац комада „Кокошка 2" Бојан Стојчетовић. Универзални систем знакова и чињеница да се неко сетио заборављених људи додатно повезују публику.
„Играћемо ми ту још. Чудан осећај стварају ови стари патинирани људи, као и овај дом. Мука, јад... али, добро је, добро је!", прича глумац Бранко Бабовић, окреће се и тражи место где му присутни неће видети сузе.
Скупља се оно мало сценског инвентара, позоришно возило враћа публику која теже хода, остају голи зидови Дома културе и реченица једног од глумаца: „Карте нисмо наплаћивали, а није било греде која није заузета."
Живојин Ракочевић
Извор: Политика
