Свечано прослављен празник Светог Јоаникија Девичког - ктитора и заштитника манастира Девич
И овогодишњи празник Светог Јоаникија Девичког, ктитора и заштитника Девичке обитељи, била је прилика да се свештенство и верни народ заједно са својим новоизабраним Епископом окупе око моштију Светитеља и узнесу благодарност Господу.
Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ Теодосије уз саслужење десет свештенослужитеља, међу којима је био и протојереј-ставрофор Радивоје Панић из Београда, који је у најтеже предратне и ратне године служио у овом манастиру и бринуо се о њему. Владики Теодосију саслуживали су и намесник митровички протојереј-ставрофор Милија Арсовић, протосинђел Стефан (игуман манастира Зочиште), протоссинђел Михајло (игуман манастира Св. Арханђели) са свештенослужитељима Епархије Рашко-призренске. У Светој Литургији учествовало је око 400 верника који нису жалили труда да поред јаке зиме и снега дођу до девичке светиње и помоле се пред кивотом Св. Јоаникија Девичког. Само из Косовске Митровице дошло је четири аутобуса верника, а поклоника је било и из Београда, других крајева Србије и Црне Горе. Велики број верних се и причестио, посебно најмлађи.
Владика Теодосије је у својој беседи на Литургији говорио о љубави Божијој коју је Господ излио на целу творевину привевши је у постојање и сам се оваплилтивши да би све нас привео у вечно постојање и избавио од смрти. На ту љубав, рекао је Владика, позвани смо сви да одговоримо својом љубављу, вером и надом у Господа. На овај позив одговорио је и Св. Јоаникије Девички крајем 14. века, који је целог себе предао на служење Богу, најпре у црноречкој пештери, а потом и овде у дреничким шумама подвизавајући се да би још више узрастао у тој љубави Божијој. Том љубављу Божијом која се изобилно излила преко њега загрејала се и девичка пустиња и од тада па до данас верници долазе овде као на извор живе воде да би се напојили те божанске благодати која обитава над овим светим местом. Али како тајна љубави бива у страдању, тако је и ова светиња, рекао је Владика, више пута страдала у својој историји, бивала пустошена и пљачкана, али је увек поново васрксавала и подизала се из пепела сведочећи неуништиву снагу љубави Божије. Колико је само овде било исцелења, колико је одавде отишло утешених, духовно нахрањених и обогаћених, сам Бог зна њихов број. Наше светиње, рекао је Владика Теодосије, су урпаво живи сведоци и печат те љубави коу је Бог излио на ову благословену земљу како би се стално подсећали да нисмо од овога света иако живимо у њему и да је наша истинска отаџбина у Царству небеском које још овде доживљавамо у тајни евхаристије, у нашим светињама, а које тек треба да дође у својој пуноћи.
Владика је посебно поменуо подвиг девичких монахиња заједно са игуманијом мати Анастасијом, које су и поред свих мука и невоља, претњи и ужаса рата остале на овом можда најопаснијем месту на Косову загрејане љубављу Божјом. Као што су монахиње након Другог светског рата дошле да рушевине Девича спаљеног и опустошеног од непријатеља за време рата, подигле га и молитвено оживеле, тако је и садашње сестринство након мартовског погрома 17. и 18. марта 2004. године одмах дошло на рушевине манастира и започело обнову која се полако приводи крају. Обновљени су скоро сви конаци, црква, гробље. Добар део старих фресака је очишћен, а црква ускоро треба да добије и нови иконостас. Тако је манастир Девич и овим својим најновијим страдањем показао снагу која долази из вере у Христа распетог и васкрслог, рекао је Владика. Он је поручио да треба жалити оне који су рушили, а не оне који страдају јер њих укрепљује Бог и поново све васпоставља и васкрсава и монаштво и светиње и све бива јаче него што је било раније. Позвавши окупљене вернике да остану чврсти у својој вери и не обраћају пажњу на смутљивце који у ова времена покушавају да одвуку верни народ од своје Цркве, светиња, светитеља, Владика Теодосије је молитвено пожелео да се сви опет окупе у још већем броју и следеће године.
Након благосиљања и ломљења славског колача, за домаћине славе следеће године пријавили су се Љубиша Никић из Бресја и Живорад Јовановић из Београда. Потом је за све присутне игуманија мати Анастасија са сестрама приредила славски ручак у манастирској трпезарији.
Извор: Епархија рашко-призренска
