Сведочанство о српским здањима
Завод за уџбенике објавио "Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља". Један од најстаријих српских утврђених градова је Рас, код данашњег Новог Пазара, којег су Срби преузели од Византије.
После две деценије од када је настао последњи осврт на проучавања урбаних насеља у српским средњовековним земљама из пера историчара Симе Ћирковића, Завод за уџбенике објавио је "Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља". Ово дело, резултат вишегодишњег рада групе стручњака, садржи све градове и тргове који се макар једном помињу у писаним историјским изворима до краја 15. века.
Лексикон обухвата територију државе краља Милутина (1282-1321) и Босну из времена бана Стјепана ИИ Котроманића (1322-1353). Изван ових оквира отишло се ка северној граници, па су уврштени Београд, Сремска Митровица, Шабац, Смедерево, Ковин и Купиник. Мишић указује да је то учињено због значаја ових градова за српску историју у 15. веку, као и због чињенице да су два била српске престонице у ово доба. На југу су уврштени само градови на граничној линији из доба краља Милутина, јер би укључивање градова из доба цара Душана значило бављење византијским градом, што није био циљ аутора "Лексикона".
ПИСАНИ ДОКАЗИ
- Досадашња проучавања урбаних насеља на тлу српских средњовековних земаља чине да она приказују донекле сличну ситуацију каква је постојала у већини европских области изван тадашњих метропола - указује др Јелена Мргић. - Услед нестанка архива у унутрашњости српских земаља и ограничења сачуване грађе, сагледавање постанка и развоја градских насеља урађено је посредно, из појединих повеља Душановог законика, те Новобрдског закона деспота Стефана, на основу материјала из дубровачког архива.
У средњовековним српским земљама градови су подизани на погодном месту: на гребену, над реком, на ушћу двеју река, као и на важним саобраћајницама. Главна капија обично је била у саставу главне куле (Голубац, Јајце, Бобовац). Осим владарске палате, остале зграде прављене су од дрвета. Јавни и пословни живот одвијао се у доњем граду, где се у центру налазио трг, а на њему црква или јавни бунар. Око трга трговци су подизали куће и отварали радње, а често су се ту налазиле зграде које су служиле као царинарнице. У већим насељима било је гостионица, занатских радионица, а најбројније су ковачке радње.
Градови на приморју имали су своје срезове и у њима су важили градски закони. У унутрашњости имали су свој метох (градско земљиште), које се пружало до међа првих сеоских атара.
Најстарија градска насеља у српским земљама били су насељени градови Константина ВИИ Порфирогенита. Они углавном нису преживели 12. век, а ако и јесу (Стон, Благај, Требиње) нису више играли значајну улогу, или су претворени у сеоска насеља (Ошље и Глумине у Хуму). На истоку су, ипак, опстали Ниш, Призрен, Липљан и Скопље, чији су корени антички или рановизантијски. Такође су опстали дукљански градови Скадар, Бар, Улцињ, Будва и Котор, настали на античким коренима.
ТИМ СТРУЧЊАКА
"Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља" сачинио је тим стручњака Филозофског факултета и Историјског института. То су др Синиша Мишић, др Радивој Радић, др Милош Антоновић, др Ема Миљковић, др Јелена Мргић, др Срђан Рудић, мр Катарина Митровић, мр Владимир Алексић, мр Марија Копривица, мр Небојша Ђокић, мр Александар Крстић, мр Александар Узелац, Александра Фостиков, Владета Петровић, Марија Вушковић и Тања Рибар.
- Градови у Приморју и Зети имали су комунално уређење по угледу на италијанске комуне, а степен аутономије зависио је од економске моћи града, тако да је Котор као најбогатији имао и најразвијенију аутономију. На челу града налазило се Веће пуноправних грађана, а кнез је био представник српског владара - објашњава Мишић. - Са друге стране, у некадашњим византијским градовима које су Срби током времена освојили није било самоуправе. Њима је управљао владар преко кефалије, што је титула преузета из Византије.
Градска насеља представљала су и јака утврђења на важним стратешким тачкама. Један од најстаријих српских утврђених градова јесте Рас, код данашњег Новог Пазара, којег су Срби преузели од Византије.
У "Лексикону" су дате одреднице и за најмлађа градска насеља, која су се развијала у време кнеза Лазара и касније. Први из ове групе је Крушевац, а ту спада и Смедерево, па Сталаћ, Копријан, Лесковац, Прокупље, као и Београд.
- Развој српских градова, тиме и процес урбанизације прекинуо је долазак Турака. С налетом Турака и увођењем ватреног оружја променио се начин ратовања и сви градови се утврђују - указује Мишић. - Монументалне куле и зидине добијају Ново Брдо, Сталаћ, Крушевац, Раваница, касније Београд, Ресава и Смедерево. Приликом освајања Турци су, ипак, већину градова разрушили, а оне које су задржали почели су да мењају. Српски град је убрзо изгубио своја обележја и почео да поприма оријентални изглед.
Извор: Новости