Свети Василије Велики: Беседа на [спомен] Светих четрдесет мученика

1. Да ли ће се мученикољубац икад наситити помињања мученика? Јер, част коју указујемо најодважнијима од наших саслуга доказ је наше привржености заједничком Владици. Очигледно је да онај ко буде хвалио најплеменитије мужеве неће одбити да их подражава у сличним околностима. Искрено ублажавај онога ко је претрпео мучење да би и сам постао мученик по произвољењу и да би се без прогона, огња и бичева удостојио истих награда. Нама не предстоји да се дивимо једном или двојици,па чак ни десеторици, него четрдесеторици блажених. Могло бисе рећи да су они у раздвојеним телима имали једну душу, с обзиром да су у саосећању и сагласности вере показали једно трпљење у мучењима, као и подједнаку истрајност за истину. Сви су они слични један другом, сви једнаки у ставу, сви једнаки по подвигу. Због тога су се и удостојили исте части у задобијању венаца славе. Која ће беседа моћи да изобрази њихово достојанство? Ни четрдесет језика не би било довољно да прослави врлину таквих мужева. Чак и кад бисмо се дивили само једном од њих снага моје речи би била превазиђена. Шта тек да кажемо за толико мноштво, за војничку дружину, несавладиви пук, који је једнакои у биткама био непобедив и у похвалама недостижан.

2. Васпоставивши их, дакле, у нашем сећању понудићусвима присутнима заједничку корист. Свима ћу, као на некој слици, показати одважне подвиге мужева. Јер, често су одважност показану у рату изображавали и списатељи и живописци, једни је украшавајући речима, а други оцртавајући на сликама. И једни и други су на тај начин многе подстакли на јунаштво. Оно што нам реч повести преноси посредством слуха, сликарство нам ћутећи преноси посредством подражавања. И ми ћемо подсетити присутне на врлину тих мужева. Пред ваше погледе изневши њихова дела, ми ћемо одважније и оне који су им по произвољењу сроднији покренути да их подражавају. Подстицање окупљених на врлину уистину и представља похвалну беседу мученицима. Јер, беседе о светима не могу да се потчине правилима [светских] похвалних говора. Састављачи [светских] беседа начело за похвале узимају из световних повода. Међутим, може ли повод за прослављање онога коме се свет разапео (Гал.6,14) бити било шта световно? Ови светитељи нису имали заједничку отаџбину, с обзиром да је сваки од њих потицао из друге земље. Шта, дакле? Хоћемо ли их назвати људима без домовине или грађанима васељене? Скупљање прилога у заједничку ризницу чини да појединачни доприноси постају заједничка својина. И домовина сваког од ових блажених мужева постаје заједничка отаџбина свих осталих. Будући из разних места, они су један са другим разменили отаџбину. Уосталом, каква је неопходност да трагамо за њиховим земаљским отаџбинама, кад можемо да замислимо какав је њихов садашњи град? Град мученика јесте град Божији, коме је неимар и творац Бог (Јев.11,10), горњи Јерусалим, слободан и мајка (Гал.4,26) Павла и оних који су му слични. Са људске стране, сваки од њих припада посебном роду, док су са духовне сви истога рода. Они имају заједничког Оца - Бога. Сви су они браћа, премда не као потомци једне и једног, него по усиновљењу Духа, који их је сјединио једне с другима у јединство љубави. Они су припремљени хор, велики додатак онима који су од века прослављали Господа. Они се нису сабирали један за другим, него су се заједно преселили. Који је начин тог пресељења? Надмашујући своје вршњаке и телесном величином, и узрастом и снагом, они су били укључени у војничке спискове. Због ратне вештине и душевне храбрости, они су већ били добили прве почасти од царева, будући свима познати по својој врлини.

3. Међутим, када је донет безбожни и неблагочастиви проглас* о забрани исповедања Христа и излагању опасности [због вере], запретили су мучењима сваке врсте. У неправедним судијама се појавила велика и дивља јарост против Хришћана. Против њих су достављане клевете и измишљане оптужбе, смишљани најразноврснији видови мучења. Џелати су били неумољиви, огањ спреман, а мачеви наоштрени. У земљу је пободен крст, припремљене су јаме, точкови [за мучење] и бичеви. Док су једни бежали, други су се потчињавали. Неки су били неодлучни, а неки су се ужасавали и самих претњи. Некима се од приближавања страхота вртело у глави, док други, ступивши у борбу, нису били у стању да издрже до краја, одустајући од подвига и губећи бреме трпљења које су већ поседовали, као што бродоломници на мору губе товаре стечене трудом. И тада непобедиви и племенити Христови војници иступају на средину. Стојећи пред начелником који је показивао царски указ и захтевао потчињавање, они су слободним гласом, смело и храбро, нимало се не преплашивши због онога што су видели и не ужаснувши се због претњи, објавили да су Хришћани. О, нека су блажени језици који су испустили освештани глас који је осветио ваздух који га је примио, коме су запљескали анђели, којим је рањен ђаво са демонима и који је Господ записао на небесима.

4. Излазећи, наиме, на средину сваки је понављао: „Ја сам Хришћанин". На тркалиштима они који излазе на такмичење истовремено изговарају своје име. И свако од њих је, одбацивши име које је добио на рођењу, позајмио име од заједничког Спаситеља. На исти начин су поступили сви: претходном се придружио сваки следећи. Сви су добили једно име. Нико од њих није говорио: „Ја сам тај и тај", него су се сви прогласили Хришћанима. Шта је учинио тадашњи властодржац? Он је био веома вешт. Он је на разне начине [покушавао] да Хришћане превари или измени: и ласкањем и претњама. Најпре је хтео да их заведе ласкањем, покушавајући да ослаби силу њихове побожности. Он им је говорио: „Немојте издавати своју младост. Немојте мењати слатки живот за превремену смрт. Онима који су навикли да се одважношћу истичу у рату не приличи да умру смрћу злочинаца". Осим тога, он им је обећавао и новац. Нудио им је почасти од цара и високе чинове, с обзиром да је помоћу безбројних измишљотина желео да их надвлада. Будући да нису подлегли таквом покушају, он је прибегао другом лукавству: почео је да им прети ранама, смрћу и неподношљивим мукама. Тако је поступао он. А шта су чинили мученици? Они су говорили: „Због чега нас мамиш својим благом, богоборче, [предлажући] да отпаднемо од живога Бога и да постанемо робови душегубних демона? Зар ти дајеш онолико колико намераваш узети? Ја мрзим поклон који за собом повлачи штету. Ја не примам почасти које ће бити мајка бешчашћа. Ти нудиш новац који пролази и славу која вене. Ти хоћеш да ме упознаш са царем, али ме отуђујеш од истинског Цара. Зашто са шкртошћу нудиш оскудна [добра] света? Ми смо презрели васцели свет. Оно што видимо није достојно наше пламене наде. Видиш ли небо? Како је лепо да се види и како је велико. Видиш ли земљу? Како је пространа и каква се чудеса на њој догађају. Ипак, ништа од свега наведенога не може да се упореди са блаженством праведних. Јер, све речено пролази, а наше [благо] остаје. Ја желим један дар - венац правде, и стремим једној слави - слави Царства небеског. Ја иштем горњу почаст и плашим се једног мучења - мучења у геени. Онај огањ је за мене страшан. Онај, пак, којим ви претите јесте саслуга. Он зна да поштује оне који презиру идоле. Ваше ударце сматрам дечијим стрелама. Јер, ти удараш само тело. Уколико дуго издржи ударце, оно ће се блиставије крунисати, а уколико брже подлегне, избавиће се од сурових судија који, потчинивши тело, покушавају да завладају и над душом. Уколико вас не уважавамо више од нашег Бога, ви као да трпите највећу увреду, те се разјарујете и претите страшним мучењима, окривљујући нас једино због наше побожности. Међутим, ви нећете видети ни да смо уплашени, ни да смо привезани за живот, нити да се лако можемо ужаснути са обзиром да имамо љубав према Богу. Ми смо спремни да претрпимо везивање за точак, истезање и спаљивање, као и да прихватимо сваку врсту мучења".

5. Чувши све [речено], горди и сурови човек није могао да поднесе одважност мужева. Пламтећи од јарости, он је почео да смишља начин на који би им припремио дуготрајну и истовремено горку смрт. Најзад је нашао начин. Погледајте само колико је био суров. Обративши пажњу на природу земље, тј. да је хладна и да је годишње доба било зима, те приметивши да ноћу мраз долази до најнижег степена и да дува и северни ветар, он је наредио да се сви обнаже и усмрте на отвореном ваздуху путем смрзавања усред града. Они који су искусили зимску студен знају неиздржљивост таквог мучења. Оно се стога не може објаснити другима. Њега могу да схвате само они који су га упознали сопственим искуством. Тело које је изложено хладноћи најпре ће помодрети, с обзиром да се крв згрушава. Затим ће почети да дрхти и да се тресе, док зуби цвокоћу и вене се сужавају. Читаво тело ће и невољно почети да се скупља. Неки оштар бол и неизрецива патња проничу до саме коштане сржи и изазивају неподношљив осећај. Након тога почињу да отпадају удови који као да су спаљени ватром. Топлота се удаљава од крајњих делова и повлачи у унутрашњост. Стога остављени делови обамиру. У деловима у којима се скупила осећа се све ужаснији бол са постепеним приближавањем смрти због смрзавања. Они су, дакле, били осуђени да проведу ноћ под ведрим небом. Језеро поред кога је подигнут град и у коме су се подвизавали светитељи беше покривено ледом, личећи на коњичко тркалиште. Од мраза оно као да је постало копно, услед чега су околни житељи могли поуздано да се крећу по његовој површини. Реке које иначе непрестано теку беху оковане ледом, зауставивши своје токове. Мека природа воде се преобразила у чврстину камена, док је оштар северни ветар доносио смрт свему живом.

6. Саслушавши пресуду сваки од њих је радосно збацио са себе и последњи покривач, одакле можеш приметити непобедиви став мужева. Сви су пошли у сусрет смрти којом им је претио мраз, бодрећи један другога као да су пошли на поделу плена."Ми не скидамо са себе одећу, говорили су они, него свлачимо старога човека који пропада у жељама варљивим (Еф.4,22). Благодаримо ти, Господе, што заједно са одећом са себе збацујемо и грехе. Због змије смо се обукли, а кроз Христа се свлачимо. Немојмо чувати одећу да бисмо поново пронашли изгубљени рај. Шта ћу узвратити Господу (Пс.115,3). И са нашег Господа су свукли одећу. Зар је слуги тешко да претрпи оно што је претрпео Владика [тј. Господар]? Најзад, ми смо са Господа свукли одећу. Јер, дрски војници су свукли Његову одећу и поделили је међу собом. Због тога ћемо ми исправити кривицу која нам се приписује. Сурова је зима, али је сладак рај. Болно је смрзнути се, али је пријатно успокојити се. Претрпимо незнатно, па ће нас огрејати крило патријархово [тј. Авраамово]. Заменићемо једну ноћ за читаву вечност. Нека гори нога да би непрестано играла са анђелима. Нека отпадне рука да би имала смелости да се уздиже према Владици. Колико је наших војника пало у строју ради верности трулежном цару? Зар ми нећемо жртвовати своје животе због верности истинском Цару? Колико је злочинаца погубљено с обзиром да су били ухваћени у преступу? Зар ми, пак, нећемо поднети смрт ради правде? Немојмо одступати, саратници, немојмо окретати леђа ђаволу. Немојмо штедети плот. Кад се већ неминовно мора умрети, умримо да бисмо живели. Нека буде жртва наша пред тобом, Господе (Дан.2,40). Нека ми као жртва жива и угодна Богу будемо принесени, тј. спаљени хладноћом. Будимо добар принос и нове паљенице, које се не приносе огњем, него мразом". На тај начин су тешили и бодрили један другога. Они су ноћ проводили као да у ратно доба стоје на стражи, одважно подносећи садашње, радујући се очекиваном и подсмевајући се противнику. Сви су имали једну молитву: „Нас четрдесет је изашло на поприште. Владико, нека нас четрдесет буде и овенчано. Нека ни један не недостане са броја. То је частан број. Ти си почаствовао четрдесетодневни пост, кроз кога је Закон дошао у свет (уп. Изл. 34,28). Четрдесетодневним постом тражећи Господа, и Илија је био удостојен виђења (З.Цар.19,8)". Таква беше њихова молитва. Па ипак, један од њиховог броја изнеможе од невоље и удаљи се као бегунац, оставивши свете у неутешној жалости. Господ, међутим, није дозволио да њихове молбе буду узалудне. Онај коме је било поверено чување мученика грејаше се у близини једне стражаре и посматраше шта ће се догодити. Он беше спреман да прими војнике који утекну код њега. Наиме, унапред је било срачунато да у близини буде [топло] купатило које је обећавало брзу помоћ онима који се предомисле. Непријатељ беше злонамерно смислио да поред места за подвиг буде припремљено олакшање како би се ослабила непоколебивост подвижника. Међутим, тиме се само блиставије показало трпљење мученика. Јер, није трпељив онај ко се по нужди уздржава, него онај ко наставља да трпи оскудицу иако може да се наслађује у обиљу.

7. Док су се они подвизавали, стражар је посматрао шта се догађа. Одједном, он је угледао необичан призор: небеске силе силазе с небеса и као да војницима доносе велике дарове од Цара. Дарови су удељени свима изузев једном, који је остао ненаграђен с обзиром да су га сматрали недостојним небеских почасти. Он беше убрзо одустао од страдања прешавши код противника, што беше тужан призор за праведнике. Војник је постао бегунац, најхрабрији је постао заробљеник, овца Христова је постала плен дивљих звери. Најтужније, пак, беше што он није досегао вечни живот, али се није насладио ни садашњим, будући да му се тело одмах распало под дејством топлоте. Животољубац је, дакле, пао и преступио закон без икакве користи за себе. Међутим, чим је видео да се он удаљио и пошао према купатилу, стражар је сам стао на место бегунца и, збацивши са себе одећу, припао обнаженима, узвикујући једногласно са светитељима: „Ја сам Хришћанин". Неочекиваност промене је задивила присутне. Својим присаједињењем он је опет попунио број, али је олакшао и жаљење због слабога. Он је поступио по узору на оне који стоје у строју: чим падне неко у првом реду, из позадине одмах долази други на његово место, како се због убијеног не би прекинуо њихов низ. Слично је поступио и он. Он је видео небеска чуда, познао истину, приступио Владици и био прибројан мученицима. На тај начин је поновио дело ученика. Пошто је Јуда отпао, на његово је место ступио Матеј. Он се и Павлу уподобио: дојучерашњи прогонитељ данас постаје благовесник. И он је имао горњи призив, тј. не од људи ни преко човека (Гал.1,1). Поверовао је у име Господа нашег Исуса Христа и крстио се у Његово [име]. И Њега није крсти други, него његова сопствена вера, и то не у води, него у његовој сопственој крви.

8. У само свитање су мученике који су још дисали бацили у огањ. Потом су њихове остатке бацили у реку, чиме је подвиг блажених обухватио васцелу твар. Подвизавали су се на земљи, показали су трпљење у ваздуху, били су бачени у огањ и на крају их је прихватила вода. Њима приличи реч: Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у починак (Пс.65,12). Заузевши нашу земљу и поставши слични неком непрекидном низу тврђава, они нас обезбеђују од налета непријатеља. Они се не везују само за једно место, него су приврженици многих области, украсивши собом многе крајеве. И необично је што они не посећују одвојено оне који их примају, већ сви заједно као један хор. О, чуда. Њихов број се не умањује, али се и не увећава. Уколико их појединачно раздвојиш, они не излазе из броја који им је својствен, и уколико их сабереш, опет их је четрдесет. На тај начин се они уподобљују природи огња који, прелазећи ономе ко га распаљује, у потпуности остаје код онога ко га је најпре имао. Свих четрдесет мученика су са једним и сви се налазе у свакоме. Они представљају обилно доброчинство, непресушну благодат, спремну помоћ Хришћанима, Цркву мученика, војску победоносаца, сабор славословитеља. Колико си се трудио да пронађеш једног молитвеника пред Господом. Овде их је четрдесет и упућују једногласну молитву: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам ија међу њима (Мт. 18,20). Зар ће неко посумњати у присуство Божије кад је њих четрдесет? Четрдесеторици мученика притичу потиштени, а притичу им и радосни - једни да би се избавили од тешких прилика, а други да би се сачувало њихово благостање. Код нас ћеш сусрести побожну жену која се моли за своја чеда, за повратак мужа који странствује и за оздрављење болесника. [Међутим], нека ваша искања буду достојна мученика. Нека их младићи подражавају као своје вршњаке. Очеви нека се моле да буду родитељи деце која ће им бити слична. Мајке нека се поуче ономе што се приповеда о доброј мајци. Наиме, мајка једног од блажених виде да су остали већ помрли од студени, док њен син због снажне [грађе] и издржљивости у невољама још увек дише. Када су га џелати оставили с надом да ће се предомислити, мајка га је сопственим рукама положила на кола на којима су остале возили у огањ, чиме је у истинском смислу мајка мученика. Она није проливала сузе малодушности, нити је учинила ишта ниско и недостојно тренутка, него је, напротив, изговорила: „Иди, сине, на добар пут са својим вршњацима и друговима. Немој заостати за хором. Немој се појављивати пред Владиком после других". [Њен син] уистину беше добра младица од доброг корена. Храбра мајка је показала да га је више хранила учењима побожности, неголи млеком. Тако је он био одгајен и тако га је отпратила побожна мајка. Ђаво је, међутим, остао постиђен. Положивши на мученике васцелу твар, он је видео да је све побеђено њиховом врлином: и ветровита ноћ, и хладна земља и годишње доба, и обнаженост тела. О, светог ли сабора, свештене дружине, непоколебивог пука, заједничких чувара људског рода, добрих саучесника у бригама, сатрудника у молитви, најснажнијих заступника, звезди васељене, цветова Цркве. Вас земља није сакрила, него вас је небо примило. Вама су се отвориле двери раја. [Ви сте] призор достојан анђелских војски, достојан патријараха, пророка и праведника, мужеви који су у самом цвету младости презрели живот и заволели Господа више неголи децу и родитеље. Налазећи се у најлепшем добу, они су овај привремени живот сматрали ништавним да би својим удовима прославили Бога. Поставши призор свету и анђелима и људима (1.Кор.4,9), они су подигли пале, утврдили колебљиве и удвостручили ревност побожних. Подигавши један победнички [знак] побожности они су се украсили једним венцем правде у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

*Ради се о прогону који је почетком IV века покренуо Ликиније, прим. прев

Преузето из књиге Свети Василије Велики - Беседе, Манастир Хиландар, 2002.

Извор: Митрополија црногорско-приморска