Свети Великомученик Георгије – Витез Бога Живога

Богозарних свјетилника и богодоличних свједока Христових бивало је кроз читаву историју Цркве, у свим њеним нараштајима. Они су оно свето сјеме, посијано Божијом руком, свештена „садница Очева", која увијек изнова доноси правог плода, како показује и примјер једнога од њих, Великомученика и Витеза Бога Живога - Св. Георгија Побједоносца, међу Србима од миља радије називаног Св. Ђурђем или Ђорђем. То је онај дивни млади војвода, који је остао вјеран Господу своме до смрти принијевши Му на уздарје све што је имао - и имање своје и младост и сам живот свој, као што је и Господ на Голготи њему и свима нама принио на дар Себе Самога. Именом будући „земљодјелац", Свети Ђурађ постао је својим мученичким подвижништвом духовни дјелатељ у „Земљи живих", Христу Господу. Као Христовом љубављу порођени „цвијет Кападокије", у Лиди Палестинској „узрастао", побједним се вијенцем мученичким увјенчао у Великом прогону цар-Дуклијановом 303. г., а његове Часне Мошти примила је и у својој лидској цркви похранила Света Земља. Одатле се, пак, овај Великомученик Христов убрзо честицама својих Часних Моштију и чудесним дјелима свога христољубља, као и срцима својих поштоватеља разишао на све четири стране хришћанске васељене и отада до данас походи оне који му се моле у најразличитијим невољама, од Јерусалима до Русије и Далеког Истока и од Италије до преко Океана... Осјећајући непрестано заступничку моћ и помоћ овог Побједоносца Христовог, крштени народи Божији су му, у знак благодарности и искања вјечног покровитељства, вјековима приносили на стотине и хиљаде својих цркава и манастира и најразноврснијих прилога, као што су његовим именом називали и толика покољења своје дјеце и разноврсне установе својих држава и својих култура.

Свети Ђурађ међу Србима

Светоме Ђурђу данас јс у српском народу посвећено више од 370 цркава и манастира. Најстарији споменици његовог култа, који се на српским просторима ширио заслугом мјесних византинских јерараха, велможа и војних заповједника, јесу првобитна црква Светога Ђорђа у Старом Бару, на локалитету званом Лонџа, црква Светог Ђорђа под Горицом, она у Дривасту и она у Стону, као и у унутрашњости, на југу - црквица у утврди Звечану и призренском Вишеграду на Косову и цркве по Македонији, као и преднемањићски оловни печат кнеза Ђурђа Војислављевића, сина Бодина Зетскога. Прве цркве посвећене овоме Светитељу у ноствореној немањићској држави постају, на два њена краја, двије двоструке светођурђевске духовне куле и два духовна темеља њена - Ступови Ђурђеви рашки, у Србији, и Стубови Ђурђеви будимљански, у Црној Гори, које подижу велики жупан, Стефан Немања, и његов синовац, жупан Првослав. Ту су такође и капеле посвећене Светитељу у Хиландару, Студеници и студеничкој Горњој испосници и Светој Земљи, у граду Акри (данас Акка), чији су ктитори или обновитељи свештена српска двојица, Симеон Мироточиви и Светитељ Сава. Св. Ђурађ, као чудесни помоћник у ратним походима двојице Светих Краљева српских, Милутина и Стефана Дечанског, добио је и од њих многе нове и обновљене цркве и манастире, са краја на крај њихове државе, од Велбужда до Бара. Током 15. вијека светођурђевске задужбине подижу посљедњи херцези и деспоти српски, деспот Ђурађ Бранковић, Стефан Вукчић Косача и Ђорђе и Јован Бранковићи, од Свете Горе до румунског Баната и Херцеговине. У полету обнове Српске Патријаршије, послије 1557., обнављају се у мјери у којој то дозвољавају турски закони и силе народне, и старе светођурђевске цркве. Св. Василије Острошки обновљењем пирга Светога Георгија у Хиландару, уочи свога престављења 1671., поново високо уздиже светођурђевски барјак у српском роду. Готово истовремено, у сјеверним земљама, приморју и далматинском залеђу под влашћу Аустроугарске и Млетака, у које се Срби све више усељавају, ничу и бројни нови светођурђевски православни храмови као нови израз старе вјере, наде и љубави страдалног народа према своме Свецу Побједоносцу.

У новијој историји и светогеоргијевске српске цркве дијелиле су крстоносну судбину народа који их је изњедрио, како у ратовима са Турском, тако и у Првом и Другом свјетском рату, и у овом посљедњем рату: са стотинама хиљада српских глава, ратника и нејачи - стараца, жена и дјеце, ратни вихори су до темеља однијели, поред осталих, и на десетине цркава Светога Ђурђа, од Косова до Јадовна. Остајући одани завјетној вјери, изабрали су као „пут свој - пут Богочовјека" Христа, по угледу на Великомученика Христовога, између осталих, и многи по њему названи христољупци у роду нашем: од Светога младића Георгија Кратовца, кога уморише Турци, до деспота Ђорђа Бранковића, сина Преподобне Мајке Ангелине, потоњег Светог епископа Максима, чије Мошти Турци спалише са манастиром Крушедолом и Моштима мајчиним 1716. г.; и од Карађорђа Петровића, чијој се мајци, по предању, прије него што ће га родити, јавио један свијетли муж-ратник,. вјероватније Свети Ђорђе но Милош Обилић, и наговијестио јој његову вождовску судбину, а можда му и име нарекао, до свих оних непребројних српских очева Георгија, Ђурађа и Ђорђа и матера Георгина, Ђурђија и Ђурђица и њихове ђурђоимените дјечице, који се увјенчаше мученичким вијенцима Христове крстоваскрсне Побједе у посљедњим свјетским и балканским ратовима. Ђурђевдански уранци, уз купање и умивање на ријекама и изворима, уткали су се тако дубоко у народне обичаје, да их често чувају и они који су вјеру промијенили (нпр. наши Муслимани, Роми, и др.), чувајући и молитвено поштовање према Светом Ђорђу, особито на Блиском Истоку. Ђурђевданак" је тако био и остао не само „хајдучки састанак" него и духовни простор сретања људи и народа, народних обичаја и цивилизација.

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ