Вести из епархија

Интегрални текст интервјуа који је листу «Политика» дао Епископ Канадски г. Георгије

Преосвећени, шта нам можете рећи о вашем часопису Источник и са којим мотивима сте кренули у његово издавање?

Источник је кренуо јануара 1987. године у жељи да буде свједок збивања из живота новоосноване Епархије канадске. Као што му и име значи, он је свједочио, од тада и све до данас, са оригиналним, 'изворним', текстовима које је доносио. Какво је то свједочење било, говори и податак да је лист сада у седамнаестој години излажења, без прекида, а увијек са изворним, раније необјављеним текстовима, и са тиражом од седам хиљада примјерака, од чега се највећи дио доставља на адресе претплатника широм свијета.

.Посебно место у овим данима припада вашем последњем броју посвећеном 200. годишњици од Првог српског устанка. Тим поводом долазите у отаџбину. Шта нови број доноси?

Специјално издање “Источника” доноси необјављене чланке везане за Први српски устанак, из пера наших сарадника и пријатеља: Проф. Драгољуба Живојиновића, Антонија Ђурића, Драгимира Брајковића, Др. Срђе Трифковића, пјесника Добрице Ерића и низа других сарадника листа. Покушавајући да дамо свој допринос обиљежавању овог великог историјског догађаја – догађаја из којег слиједи наша цјелокупна модерна историја – успјели смо да окупимо једну изузетну ауторску екипу. Поента је да су погледи на та кључна дешавања 1804. године, код свих ових цијењених и умних људи духовно компатибилни у том смислу што наглашавају континуитет српског историјског бића од Косова до данас. У ово наше несрећно вријеме контраверзи и замагљивања ствари које би морале бити кристално јасне, “Источнику” се, ето, посрећило да је у овом тематском броју, добио најкомпактнију групу сарадника, нарочито из старог краја. Дијелом због угледа који лист има, али, на жалост, дијелом и због такве климе у Отаџбини, гдје се код неких осјећа нелагода што се обиљежавању 200-годишњице Првог српског устанка придаје толика пажња. Као да је 'Источник', не нашом намјером, постао једно од ријетких уточишта за људе који својим писањем заговарају и промовишу јединство српског духа, и у временском и у просторном смислу.

На какав одзив наилазе овакви Ваши покушаји духовног повезивања међу нашим људима у расејању, а на какав у отаџбини?

Да се опет вратимо етимологији. Назив листа говори о нашем опредјељењу, које је за мене обавеза, да се напајамо са нашег духовног извора. Дешавања унутар саме Српске цркве у расејању у другој половини 20. вијека најбоље показују колико је погубно пресијецање жила које су природно усмјерене том извору. У годинама када је постојало истинско застрањење и неразумијевање између отаџбине и дијаспоре, ми смо радили на томе да се такав однос превазиђе и промијени. Можда је то одбило неке људе и на једној и на другој страни, али показало се да се ради о мањини. И што је најважније, бар кад је ријеч о простору Канаде, све евидентније је да се и ти људи сада враћају својој духовној матици и да бивају примљени са лакоћом, јер је ријеч о њиховом природном духовном окружењу.

Помаже ли отаџбина у томе, или само мудро ћутке посматра?

Тешко да би се ћутање и било какво измицање када је ријеч о духовном повезивању нације могло назвати мудрим. Прије или касније за такво понашање плаћа се скупа цијена. Отаџбину чине појединци, људи слободне воље и неких истоветних црта духовног профила, а не нужно институције, нарочито политичке, које те људе у одређеном временском тренутку представљају. Бар смо ми, Срби, на нашим просторима, ту лекцију савладали. Нама је важно да смо увијек имали добар и духовно здрав одговор појединаца на свим српским просторима, којим год поводом да смо се тамо обратили и обрели. 'Источник' са својим сталним пријатељима и сарадницима, само је један дио те приче. Њен други дио је исто тако важан: када се на десетине хиљада прогнаника из Отаџбине затекло на простору Канаде, нашли су врата Цркве широм отворена.

Који су за Вас кључни проблеми са којима се данас српски народ суочава, без обзира где живи?

Управо то да се сваки тај, данас, на жалост, одвојени дио српског бића, препозна као дио једног народа. То је предуслов за рјешавање свих других наших проблема, укључујући ту и економске. Нека се нико не заварава. Без стабилне, заокружене нације, нема ни стабилне економије. Ако ништа друго Срби у расејању нису могли да науче, то свакако јесу. И мислим да је то њихова врло гласна и јасна порука Отаџбини.

Како Ви из перспективе мисионарења видите данас српски корпус у расејању, који су проблеми који га највише муче и где је за њих излаз?

Срећом, времена расцјепканости и разједињености су, углавном, иза нас. Оног тренутка када је почео процес помирења унутар Српске цркве у расејању, нестало је и оних страсних подјела и раздвајања у таборе. Наравно, трагична дешавања на српским просторима такође су учинила излишним те сукобе. Узрочници раскола су нестали унутар државе и није имало мотива за даље одржавање тензије раскола у дијаспори. У међувремену стигли су и нови српски имигранти, људи које је невоља окренула Цркви, и који у њој нису тражили филтер за утврђивање нечије страначке припадности. Мислим да је то било јако важно пред суочење наше дијаспоре са оним кључним проблемом са којим се она сусреће или ће тек почети да се сусреће, а то је утапање у неку ширу матицу која би избрисала обиљежја националног идентитета. То може бити нестајање у политички диктираном 'мелтинг поту' какво имамо у Америци, али исто тако и у црквеном погледу, у утапању у Америчку православну, или у Грчку цркву, која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Укратко, Срби ван матице морају да се изборе за светосавље као свој изворни и непатворени допринос Цркви у цјелини и као окосницу свог националног идентитета.

Где је у свему томе место Српске православне цркве и има ли простора да она агилније и ефикасније крене у борбу за зближавање сабраће силом раздвојене?

Наша Српска црква једино је духовно језгро које нас данас окупља као цјелину и у ком се сви осјећамо своји на своме. Црква је иста и овдје и тамо, без обзира како различити услови владали у томе “овдје” и у томе “тамо”. Али ту ваља нагласити једну важну ствар: Црква није ни политичка па чак ни национална организација. Она је Тијело Христово којег чине удови сабрани у једну цјелину. Сви ми чинимо то Тијело, својом слободном вољом коју нам је Бог даровао. И тај нагласак на слободној вољи појединца овдје је пресудан. И поред своје моћи, Српска црква не дјелује ни као политичка снага нити на било који начин приморава људе да нешто чине. Наша основна порука била је и биће: примите и узмите Тијело Христово и Крв Христову; сједините се са Господом у светој тајни Причешћа. Тек тада браћа могу да осјете да су дио једне цјелине да не могу и не смију бити раздвојени. А онда ће се одговори сами указати.

Шта би матица требала да промени у свом односу према расејању, а шта би расејање морало да поправи код себе?

Чини ми се да одговор на претходно питање вриједи и у овом случају. Ми смо један народ, наше колективне тежње исте су, гдје год се налазили. Србин не може без Отаџбине, ни тамо, на свом кућишту, кад пријете да му је отму, ни овдје, у расејању, гдје је тражи и гради у неким својим духовним оазама, у свом дому, у Цркви. Срби у расејању ријеч 'Отаџбина' пишу са великим почетним словом. Ми овдје можемо само говорити о томе како да искористимо ситуацију да се један дио нације, из разних разлога, налази 'на привременом раду', краћем или дужем. Јер та искуства која се стичу животом у расејању, могу бити драгоцјена Србима у Отаџбини. И ту се, прије свега, ради о томе да свако за себе, појединачно, превлада у себи неке своје баријере. Да брат брату вјерује, а не да се дешава, што је данас готово правило, да више вјерујемо онима из вана који нам зло чине, а још горе мисле него својим најрођенијима. Да имамо мотива и разлога, да нам је добро да размишљамо да се вратимо у своју Отаџбину. Да се не заборавимо, отуђимо од својих животочних источника, светиња и светитеља из којих смо изнедрени. Да не одумремо ни у туђини ни у отаџбини ради слабог порода или безнађа које нас толике године тишти. Ево, у овом новом броју 'Источника', др Срђа Трифковић, чије познавање закулисних токова свјетске политике фасцинира и дубином и реалношћу, поставља алармантно питање у наслову свог текста о Првом српском устанку: «Ко ће да слави триста годишњицу?» Ево погледа из дијаспоре, са стране, трезвеног и страсног истовремено. То је слика стварности у коју се сви морамо загледати да бисмо нашли излаз за свој народ.

Шта смо изгубили или добили као народ за ових 200 година и какав наук можемо извући из тог периода за дане који долазе?

Кад год смо се одрицали наше светосавске духовне заједнице, кад год смо се подсмјевали косовском завјету као основи нашег духовног бића, дубоко смо падали и требало нам је дуго времена да се до разине основног људског достојанства уздигнемо. Година 1804. и догађаји које су започели Карађорђе и његови устаници, након црквеног збора у Орашцу, на Сретење, представљају једно од оних мјеста у историји једног народа гдје се те силнице прошлости и садашњости укрштају. Велики је данас за нас наук та српска епопеја с почетка 19. вијека. Оно што поручујемо овим бројем “Источника" јесте то да је величина тог догађаја у томе што повезује прошлост и садашњост. То је она врста актуелности из које избија суштина нашег националног духа. О томе смо у овом броју листа и сликом проговорили: на насловној страни “Источника” је гуслар као оличење те нити која повезује различите временске димензије, а на задњој корици устаничке заставе из Првог српског устанка као '”крвави барјаци” који се нама данас појављују на српском небу.