Традиција римске државе и хришћанске Цркве приликом установљавања односа између Цркве и државе

Питање о односу између Цркве и државе по својој суштини јесте јуридичко /правно/ питање. Међутим, јуридичка начела са којима је живио грчки свијет не побуђују ни код кога неки нарочит интерес, док је смисао за право римског народа одувијек био предмет поштовања научника. Римљани су били «уски» у области умозрења, под пером њихових мислилаца философска питања врло брзо добијају уско практичну димензију, али је зато тај народ био јако талентован за администрацију и организацију: умио је да осваја, али је умио и да управља. Међутим, управо тај дар је недостајао Грцима. У цвијету своје историје они никада од својих република никада нису могли образовати стамену, чврсту политичку цјелину; чак и када је хегемонија у грчком свијету прешла у моћне руке господара Македоније, и тада су центрипеталне силе однијеле побједу над центрифугалним - монархија Александра Великог њега није надживјела. Склон више умозрењу, Грк је природно био склон да сву своју пажњу усредсриједи на развој догматске мисли, а да у забораву остави област практичних односа.

Опширније види цео текст В. В. Болотова.