У сусрет значајној годишњици: Осам векова Милешеве - други део

Манастир Студеница је прва обитељ која је код Срба остварила широку замисао свога оснивача. Тим путем, не много касније, крећу Жича и Милешева. Тако, ова три манастира, поред осталог, постају прве династичке гробнице. Преносом свога брата Стефана Првовенчаног из Манастира Студенице у седиште архиепископије Жичу, Сава је на известан начин предодредио однос будућих српских владара, који ће се у погледу свога гроба понашати међусобно независно и аутономно у односу на Студеницу. Иначе, могло је лако да се деси да у том погледу Студеница постане центар коме сви теже, односно желе да буду сахрањени у задужбини оснивача владајуће куће.

При изучавању архитектуре и фресака, редовно се истиче блискост Студенице, Жиче и Милешеве, њихова повезаност и утицаји. На свој начин о томе се говори и у старој књижевности. Код старијег Савиног биографа Доментијана се о „тројици" мало говори, пошто је та појава најсложенија и самим тим најређа, поред тога и зато што се „трећи члан" брзо „губи", а „двојица" остају још за дуго. Више елемената говори зашто је то задесило баш краља Стефана Првовенчаног.

За разлику од оца Немање и млађег брата Саве, он умире и бива сахрањен у својој земљи, и његов се пренос из Студенице у Жичу у поређењу са Симеоном и Савом може оценити као „полупренос", догађај скромног значаја, за који није познат ни прави разлог. „И опет после неког времена пренеше га са великим частима у дом Спасов у Манастир који он подиже у велику архиепископију звану Жича, где и данас лежи сав неповређен." Преношењем Стефана Првовенчаног у кратком временском размаку, сведочи да још увек није постојала утврђена и постојана пракса у погледу владарског сахрањивања. На то се надовезују и претпоставке које су још увек само у сфери нагађања, о разлозима како је дошло до тога да Сава буде сахрањен у Милешеви, пошто изворно нема јасног показатеља о његовој личној вољи у том погледу. Млађи биограф Теодосије је у томе чак изричит, кад каже да Сава ништа није завештао о свом преносу.

И рана судбина Манастира Жиче утиче на ток култа Стефана Првовенчаног. Од свих српских задужбина, Жича се нашла прва на удару, само пар деценија после своје градње, а потом и каснији живот у својој слободној држави провела као тешки „инвалид", што није једноставно разумети, да у приликама сталне градње нових храмова нема начина да се Жича обнови у потпуности. Тешка је слика коју даје архиепископ Данило кад говори о траљавим радовима на обнови Жиче, као првом седишту српске архиепископије.

„Велика православна архиепископија звана Жича, у прошла времена, некада, дуго је стајала у пустоши. Наиласком безбожнога народа куманскога, све је било огњем сажежено, а после њих, пошто је било време за благочастивога краља Уроша, и док је у његово време био преосвећени архиепископ Јевстатије Други, то место би обновљено, али не савршено као што беше испрва."

Поменута Доментијанова похвала, у којој доминира символични број три и где се прослављају Сава, Симеон и Стефан, представља кључно место, пошто биограф одређује заслуге своја главна три јунака. Најважнија њихова заслуга састоји се у томе што су они створили вољу Свете Тројице на земљи: „И три вољу Тројице сатворише на земљи, отац са два чеда вазљубљена, Свети Симеон са богоносним кир Савом и са њима помоћник Божији кир Стефан, првовенчани краљ, вољу Божју сатворише на земљи и јавише сада небесни грађани на небесима. ... А овај један од двојице, телом најмлађи, а би прворођен Светим Духом и Божјом благодаћу вођен, показа своме родитељу пример Божјих заповести и брата свога научи сваком богољубљу, душу и умно стадо свога отачаства свакој доброј вери научи, и све венча у Име Господње... Три светила сведочанства Божја, истинитим Богом подигнута, па привођена Богу свога отачаства. Три љубитеља пресветле вере Христове, три испунитеља светих заповести, извршитеља Његовог закона... Беху три светила Богом изабрана, на чување народа свога."

Онај део Доментијановог текста, који описује време Немањиног боравка на Светој Гори, потом говори о његовој смрти, преносу моштију и мироточењу, подједнако прославља и Саву и Симеона и стога ту настаје похвала са символом броја два: „И видевши оба богословна друга, вршњаци светлоносних анђела, заједно благодарну молитву сатворише ка Христу, Који твори вољу онима који Га се боје. И испунише се великога весеља и радости духовне... Обојица Христовом љубавном стрелом устрељени, који су за љубав Господа толику висину оставили, дођоше у земљу туђу..."

Теодосије иде и даље и представља „двојицу" као заштитнике своје државе: „И отачаство своје обојица заједно - то јест Симеон Преподобни и Свеосвећени Сава - молитвама Богу српску земљу утврђују и од нападаја противника бранећи је чувају... Јављају се и пред пуковима српских скиптара, боговиђени у виду лика њихова, молитвама њиховим од Бога послана помоћ у биткама тако да су многи од војника говорили: „Видесмо Светог Симеона и Светог Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то један у смерном иноческом одјејанију, а други украшен у светле светитељске одежде." Ово би био путоказ за касније сликаре, који представљају преподобног Симеона у монашком оделу и Светог Саву као архијереја.

Вековима касније, 1915. године у стилу предања људи из околине Студенице, тврде како у гробу нису ни Стефан Првовенчани ни Немања, већ „да су отишли да спасу српску војску." И овде се среће „двојица", само што уместо Саве, како је то било својевремено код Теодосија, овде на сцену поново ступа Стефан Првовенчани. Треба ли подсећати да је тад и Жича већ била обновљена после вековне запустелости.

На тематику „двојице" Теодосије се враћа више пута и током састављања житија, а потом и својих песничких остварења, која су и бројем и по насловима изузетак у старој српској књижевности: „Заједнички канон Спасу Христу, Светом Симеону и Светом Сави, Заједнички канон Светом Симеону и Светом Сави на осам гласова, Заједнички канон Светом Симеону и Светом Сави четвртог гласа."

При изучавању Теодосијевог рада аутори траже дубљи смисао: Култ „свештене двојице", као централна тема литургијске реформе у Теодосијевом доприносу највише је дошао до изражаја у једном веома особеном српском осмогласном канонику... Теодосијеви осмогласни канони Симеону и Сави ретка су дела у целокупном средњовековном словенском песничком стваралаштву... „Велича душа моја Господа, што даде ми двојицу свету, оца и сина... архијереја велика глава, Сава преславни и Симеон дивни и много цењени."

Доментијан и Теодосије су дали и књижевне основе за стварање заједничке слике Светог Симеона и Саве: „Раздељени телима и сједињени духом... Обојица зраке источне исто богомисаоно просветљују своје земаљско отачаство, обојица земаљски анђели, небески људи... богомислене свирале, назнаменоване Духом Светим... истинити пастири, који се и после смрти неослабљено брину за своје стадо..."

Пренос моштију неког светитеља је догађај од велике важности, колико за развој штовања сваког светитеља, толико и за живот целог народа.

„Поред датума престављења светога, пренос његових моштију представља други дан који се посебно слави у години." Код Срба, због посебног устројства државе, која кроз цео средњи век нема своју сталну престоницу и чије задужбине су расуте широм земље, оваквих славља има сразмерно више, него на пример у Византији, где у сталној престоници Цариграду живе и цар и патријарх, а ту су и њихови гробови. Стога је необично што код Срба, и поред великог броја преноса светитељских моштију, скоро да нема списа посебно посвећеног оваквом догађају.

Свечаност преноса Стефана Првовенчаног, као што је речено, не може се поредити са оном из прве деценије тринаестог столећа, кад су мошти Светога Симеона донете из Свете Горе, или са оном десетак година касније, при преносу Светога Саве: „И богољубива чеда његова са синовљом части сатворише преношење Светога по подобију првога Израиља. И ево други Израиљ пренесен би не од Египта, већ од Свете Горе, и проведоше га његови синови са духовним песмама и са добро мирисним кадионицама ка гробу њему спремљеном код Пресвете Богородице Студеничке, лавре коју сам себи спреми."

Ту мисао понавља и млађи писац Теодосије: „И тако, с великом чашћу, станом стајући и уздижући се ношаху га као другог Јакова и новог патријарха Израиља, оца нашега Симеона, синови и синови синова, и са свештеницима заједно и са свима благороднима и спроведоше га ка спремљеном гробу његову у Манастиру у Цркви Пресвете Богородице, коју сâм преподобни беше сазидао на месту званом Студеница."

Током преношења Савиних моштију, оне стижу у пратњи владара краља Владислава, а дочекује их архиепископ Арсеније, поглавар Цркве. У Трново је отишао лично краљ Владислав, због породичних веза, које му обезбеђују јачу позицију за преговоре током којих је требало издејствовати дозволу за пренос. У том погледу, архиепископ се није могао равнати са краљем.

О преносу Немање говоре четири писца који су уједно и наши први биографи - два Немањина сина, Сава и Стефан, а потом ту су и животописци Светога Саве Доментијан и Теодосије - и међу њима има, као што је и уобичајено, доста разлика. Пажња се углавном обраћа на податак о учешћу епископа у свечаности преноса - да ли је био само један или више њих? По Сави, као првом Немањином биографу, и Теодосију као млађем Савином животописцу, на дочеку моштију је био само један епископ. По Стефану Првовенчаном, који је организатор дочека, било је више епископа: „И одмах, са журбом, сакупивши архијереје своје и јереје и монахе, изађе им у сусрет."

Живорад Јанковић

Извор: Православље, бр. 1058