Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина

Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског"[1]. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. Ево како гласи та молитва:

''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија[2], властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености[3], смиреноумља[4], дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин''.

Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Знамо да су пре 50 или 60 година стручњаци разрадили метод скидања наслага прашине и чађи са древних руских икона. И, гле, оно што је до тада изгледало тамно - и то у тој мери тамно да је знаменити руски писац Василиј Розанов своју књигу о Православљу назвао Тамни лик - одједном је синуло и засветлело тако запањујућим бојама, таквом радошћу и таквом светлошћу да су се из корена измениле све наше представе не само о иконама, већ и о самом духовном стилу и тону Православља, о свеколиком древноруском Хришћанству. И тај древноруски стил иконописања је касније дефинисан као стил "разиграња боја".

Но, ово се може и мора учинити не само само иконама, већ и са сви другим осно-вним изразима хришћанске вере и Хришћанства. Непријатељи Хришћанства жарко желе да Хришћанство прогнају у музеје, да га у свести људи поистовете са давно прошлом древношћу, са преживелим вдејама и осећањима, једном речју да покажу да Хришћанство људима више уопште није потребно. Но, да ли је баш тако?

Вратимо се сада молитви св. Јефрема Сирина. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.

Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означава, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Протумео живош и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почињемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пу-стоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...

"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неи-збежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота, сви мудри љу-ди и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније. Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што сваки човек у најскривенијој дубини своје душе осећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми стално питамо и питамо пише Хајне све док нам грумен земље не загушш грло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човека: спренмости да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...
"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања. Властољубље није просто жеља за политићком влашћу и владањем над другима. У таквом простом виду властољубље се много ређе него у оном другом и дубљем облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор лажности људскога живота. Властољубље је сваки однос према другоме човеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вредности.

Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разго-вори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да разми-шљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да на тренутак сагледа свој живот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и које су му биле упућене, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осетимо стра-шну силу коју имају речи.
И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим, реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је напуни подозрењем, стра хом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у личном и појединачном људском животу. Живимо у еиохи козмичког иразнословља. Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом, Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у јеванђељу : " У иочетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, првдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А улраво тим кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".

И свако од нас би све дао само да те празне речи које су му отровале читав живот никада нису ни биле изговорене!

Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског - из лељост, униније и властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".

Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да, управо мерити. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког рачуна већ критери-јумом правде, добра и истине.

У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа целомудре-ности, духа трпљења и духа љубави. Задржимо се начас на сваком од ових појмова у који-ма хришћанско искуство од давнина види основу и извор добра баш као што и у појмовима лењости, унинија, властољубља и празнословља - датим у првом делу великопосне моли-тве - види и препознаје основу греха и зла.

Дух целомудрености. Реч "целомудреност" је једна од најдубљих и најлепших људскога језика. Међутим, значење те речи као да је, данас, на неки начин "изветрило" или је, у сваком случају, крајње сужено. За велику већину верујућих та реч данас означава, готово искључиво, чистоту полнога живота и представља појам супротан полној разузданости и разврату. Но, првобитни смисао речи "целомудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумевање тог смисла се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "целомудреност": "целовитост" и "мудрост". Може се рећи без икаквог претеривања даје реч "целомудреност" једна од најважнијих хришћанских речи, јер у њом изражено оно што је најважније и најсуштинскије за Хришћанство. Том речју је изражено хрииАанско схватање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и, отуда, као мудрости.

Целовитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек распад, раздељење и разарање пробитне целовитости и, отуда, удаљавање од мудрости. Зато дух целомудрености јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, то јест мира и хармоније душе, ума, срца и тела радост мудрости, радост "целомудрености".

После целомудрености долази смиреноумље. Треба приметити да се не каже просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и реч "понизност" може схватати на разне начине. Реч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу скрушености и покорности, и њоме човек може изражавати презир према самом себи као човеку, а тиме и према човеку уопште: "Ја - мали, бедни, слаби...".

Али, не та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког са хришћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско смирење је укорењено у сазнању и осећању бесконачне дубине живота.

Хршићанско смирење је смирење које долази од побожног трепета, од духовне мудрости, од богопознања. Хришћанско смирење је истинско смирење које долази од Бога. Пали човек има сталну потребу за гордошћу, за самоузношењем и хвалисањем, потребу да у њима као у димној завеси прикрива од других, али и од себе самог своје сопствене недостатке. Људима истинскогдобра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна, јер они немају шта да скри-вају и зато су такви људи смирени. Христос, Син Божији, говори: "Научите се од Мене, јер сам смирен срцем''. И као што се у целовитости открива истинска мудрост као целому-дреност, тако се и у смирењу открива, просијава и побеђује истинска мудрост као смиреноумље.

После целомудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења. Зашто Хришћа-нство тако високо поставља дух дуготрпљења? У чемује врлина дуготрпљења? Ово су ва-жна питања због тога што сви непријатељи Хришћанства главну кривицу Хришћанства ви-де, пре свега, у његовој проповеди о дуготрпљењу. Проповедајући дуготрпљење и обећавајући неку награду тамо за трпљење овде, ви, Хришћани, уствари одвлачите човека од борбе за ослобођење, ви учите човека да се мири са злом и неправдом, ви од њега правите послушнога роба. Међутим, у томе и јесте ствар што је у великопосној молитви св. Јефрема Сиријског реч управо о нечем сасвим другачијем што нема никакве везе са таквим пасивним трпљењем. Реч је о дуготрпљењу које је пројава вере, поверења, љубави. Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме човек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим трпљења". Не, дуготрпљење је пре свега Сам Бог у нама Који "није дигао руке од нас", Који нам и даље верује, Који и даље верује у нас овакве какви смо. Зато дуготрпљење долази искључиво од вере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти... Управо се за ту божанску врлину, за тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у молитви св. Јефрема Сиријског: да не посустанемо у нашем поверењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и презиру, да "не дигнемо руке од свега"...

Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј ми, рабу Твоме". Свака се молитва, у суштини, своди на то молитвено искање и у њему налази своје коначно испуњење. Када се молимо Богу да нас ослободи од лењости, унинија, вла-стољубља и празнословља ми Му се, уствари, молимо да нас ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце. Са друге стране, целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави у души човековој. И зато када се, коначно, у молитви - као са неба - јави реч љубав, ми већ знамо да је та љубав не само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и украшено целомудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно да постане храм Божији, место присуства Божијег, место светлости Божије љу-бави и њене свепобедне силе.

У часу док изговара реч ''смнреноумље'' свако од вас осећа у којој је мери та реч постала страна духу савременог света и живота. Какво смиреноумље, какво смирење када је свеколики садашњи живот устројен на потпуном егоизму и самохвалисању, на општој занесености спољашњом силом, величином, моћи и томе слично. Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ и лични, професионални и друшгвени живот, то јест буквално све врсте и нивое живота савременог света и човека.

Нашу децу учимо да се горде због овог или оног, међутим, тако ретко и себе и њих учимо смирењу. Да би ствари стајале још горе, једна од главних оптужби коју на рачун Хришћанства непрестаноупућују милитантни безбожницијесте управо оптужба да Хришћанство учи људе смирењу и позива људе на смирење као на главну хришћанску врлину. Хришћанство по тврдњама безбожника проповеда ропство и покорност, оно понижава и умањује човека и његово достојанство, управо због тога што је у потпуности засновано на смирењу. Но, оно што највише зачуђује у свему томе јесте чињеница да при свим тим оптужбама нико од њих никада и нигде није јасно и гласно рекао шта је то хришћанско смирење. Нико и никада није објаснио чему учи хришћанство када говори о смирењу. Нико и никада није објаснио на чему је заснована тврдња да хришћанско смирење понижава човека. Па Христос говори за Себе самог: "Кротак сам и смирен срцем''. И поред тога, тешко да ће икоме пасти на памет да каже да су те Христове речи сведочанство Његове ра-внодушности према злу, Његовог слепог потчиљавања бјвло чему и било коме, Његовог страха пред силницима овога света. Јер, гле, Христос стоји пред Пилатом и говори му тако једноставно: "Ти немаш никакве власти нада Мном". Очигледно Је, дакле, да постоје различите врста смирења. Зато, пре но што се изнесу било какве оптужбе на рачун хришћанскога смирења, заиста је неопходно објаснити о каквом је то смирењу реч.

Шта је то хришћанско смирење? Оно је, пре свега, осећање истине и то у првом ре-ду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује човека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у истини. Оно је одрицање од свакога приказивања себе у бољем светлу, од сваког бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе. Смирење је, коначно, свест о своме месту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење је одважно прихватање себе онаквог какав јесам... Ето због чега је смирење, слично целомудрености, почетак - мудрости и зато се у великопосној молитви Св. Јефрема Сиријског молимо Богу да нам дарује духа смиреноумља. Истинску духовну мудрост стиче само онај ко не лаже, ко не преувеличава, ко не жели да се "показује" пред другима и издаје за нешто друго од онога што он стварно јесте. Истинску духовну мудрост стиче, дакле, само онај ко спокојно, трезвено и храбро прихвата живот и поступа у животу.

Гледано из те перспективе, Хришћанство својим проповедањем смирења не само да не унижава и не умањује човека, већ га напротив узвисује и, што је главно, истински уважава. Самохвалисање је потребно искључиво ономе коме нешто недостаје, баш као што је самоулепшавање потребно само ономе ко је ружан. Само се слаби непрестано хвали својом "снагом". Тамо где је слобода тамо нема потребе за самопропагандом. Тамо где је истинска снага тамо нема потребе за претњом другима. Тамо где је истинска лепота тамо нема потребе за "јадном раскоши кинђурења". И зато је управо смиреноумље оно што очајнички недостаје савременом свету и човеку, за чим више од свега - иако тога ни сам није свестан - чезне савремени човек који се дави у мору лажи и гордости.

После смиреноумља у молитви св. Јефрема Сиријског долази дуготрпљење. И ту опет наилазимо на једну од главних оптужби које безбожници упућују на рачун Хришћанства. Они тврде да Хришћанство проповедајући трпљење уствари подрива у човеку спо-собност за протест, за борбу, за заштиту својих права, за стремљење ка бољем и праведнијем свету.

Да бисмо раскринкали лажност ове оптужбе најбоље је да се опет вратимо самом Христу. Да, Христос је учио дуготрпљењу - "дуготрпљењем спасавајте душе своје". Међутим, оно што је Христос називао дуготрпљењем нема апсолутно никакве везе са карикатуром трпљења коју срећемо у безбожничким брошурама, баш као што ни хришћанска љубав према ближњем нема баш никакве везе са безбожничком "љубављу" према удаљеном и безличном колективу у име кога су данас милиони људи лишени слободе. У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ ма како то чудно звучало управо крајње активно осећање поверења у човека. Ма колико човек падао и издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да верујемо да то зло и тај грехопад нису човекова суштина. Хришћанство верује да човек увек може устати из пада, да се човек увек може вратити својој светлој, боголикој суштини... На концу конца, дуготрпљење јесте вера у силу и победу добра у човеку.

И коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени покретач нашега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.

А.Шмеман

[1] Св. Јефрем Сиријски је био један од најзнаменитијих источних хришћанских учитеља IV века.
[2] Униније - чамотиња, грешно душевно стање које у себи обухвата тугу (на смрт), очајање, лењост, обамрлост, малаксалост, клонулост (прим. прев)
[3] Целомудреност - духовно стање целовите личности које у себи обједињава духовну мудрост, сабраност, непорочност и чистоту живота (прим. прев).
[4]Смиреноумље - смиреност и смерност ума и срца, то јест читавог бића човековог, христолико живљеље (прим. прев).

Извор: Епархија зворничко-тузланска