Светих 14.000 младенаца витлејемских
Видевши да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством.
Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју.
Светих 20.000 мученика никомидијских
У другој години царовања цара Максимијана, када се већ припремаше гоњење на хришћане, света вера Христова цветаше као многоцветно пролеће, и пастири и учитељи Цркве као духовне ластавице и славуји отворено објављиваху догмате православне вере. Мећу њима беше тада и свети Кирил, славни епископ Никомидијски, украшен праведним животом и даром речитости. Благодарећи његовој проповеди, хришћанска вера стаде допирати и до царских палата Максимијанових. Многи од најбољих слугу царевих почеше се одвраћати од идола и приступати Христу. Када за то сазнаде Максимијан, он намисли одмах кренути у гоњење Цркве Христове, али му у то време беше на прагу рат са варварима. Зато он реши да најпре удари на спољње непријатеље и победи их, па да затим објави унутрашњи рат, не непријатељима већ својим поданицима - хришћанима, који беху корисни по царство, јер својим молитвама и правоверјем утврђиваху отачаство. А када он крену из Никомидије и отиде у рат противу Етиопљана, светлост свете вере сијаше још јаче, просвећујући неверне; и увећаваше се војска Христова у то време и спремаше се за предстојећи подвиг.
Свети првомученик и архиђакон Стефан
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Тумачење Новог Завета
Рођење Господа Исуса Христа, описује се у Јеванђељу по Матеју (2,1-12). У трећем по реду јеванђелском зачалу, свети апостол и јеванђелист Матеј говори о самом догађају рођења Господа Исуса Христа, о сазнању цара Ирода да се родио нови Цар, као и о поклоњењу мудраца Богомладенцу. Свети Матеј наводи и старозаветно пророштво о рођењу Месије када говори да ће из Витлејема "изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља" (видео можете погледати на следећем линку https://youtu.be/9OjR3Fiachk).
Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је
...И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас.
Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама:
