Свети апостоли Архип, Филимон и Апфија
Свети апостол Архип, један од Седамдесеторице, беше после светог Епафраса епископ у Фригијском граду Колосима, по сведочанству светог Амвросија. Зато га у својој посланици Филимону свети апостол Павле назива својим другаром у војевању. А свети Филимон беше угледан грађанин у Колосима. За свету пак Апфију свети Златоуст каже да је била Филимонова супруга. Овај свети Филимон када верова у Христа, дом свој начини црквом, јер се ту сабираху сви хришћани из Колоса, и у дому његовом као у цркви вршаху богослужења. Потом свети Филимон би од апостола рукоположен за епископа ради апостолства. Јер у то време свети апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место а неке као мисионаре путујуће по разним местима. Ови путујући епископи називали су се апостолствујући епископи, јер су били слати на апостолску проповед. И свети Филимон је био један од таквих епископа, увршћен у лик свете Седамдесеторице апостола. Путовао је по фригијским и другим градовима, проповедајући реч Божју. А пише за њега да је био и у Гази епископ.
Ваведење Пресвете Богородице
Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци.
Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.
Свети Севастијан Џексонски
За време анексије Босне свратио сам једно вече код покојног Чеде Мијатовића у Лондону, који је тада становао у Redklif Gardens. Ту ми беше представљен овај наш велики мисионар и духовник, кога сам пре тога познавао само преко његових писаних књига и беседа. Те речи биле су чаробне за мене. Ја сам се свом душом зарадовао, пошто сам имао прилике да се са њиме лично тада упознам. Да упознам тог великог Србина и праву и искрену душу.
Године 1915. довезао сам се железницом Санта Фе у Сан Франциско. На станици приступио ми је један средњовечан свештеник и представио ми се: -Ја сам архимандрит Севастијан Дабовић. -А, ви сте тај велики хришћански мисионар о коме ми је господин Чеда Мијатовић говорио. Он се доброћудно осмехнуо. Такав је увек био: сама доброћудност, кротост, тихост и трпељивост. Тако је остао до смрти.
Преподобни Григорије Декаполит
Преподобни Григорије роди се у граду Иринопољу у Декапољу од благочестивих и знаменитих хришћанских родитеља, Сергија и Марте. А када му би осам година родитељи га дадоше да се учи књизи; и још у младости он добро изучи Свето Писмо, и усрдно похађаше цркву ради молитве. Стремећи к небеском, он презре све земаљско: није јео укусна јела, употребљавајући просту и грубу храну; није хтео да носи богато и меко одело; сам је издржавао себе својим рукодељем, раздајући остатак сиротињи. Често се повлачио у усамљеничко молигвено тиховање, и тамо се насамо молио Богу да га удостоји бити верним слугом Његовим.
Преподобни Порфирије Кавсокаливит
Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса.
На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју.
