Свети мученици Сергије и Вакхо
Свети мученици Сергије и Вакх, пореклом Римљани, беху високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их много вољаше и уважаваше због њихове мудрости у саветима, храбрости у ратовима и верности у службама. И ретко је ко могао обратити се цару са каквом молбом осим преко ове двојице највернијих саветника; они беху у такој милости код цара као нико друга. Ипак они искаху милости не толико од цара земаљског колико од Цара Небеског: јер они вероваху у Господа нашег Исуса Христа, труђаху се ревносно да My угоде својим светим животом, и служаху My усрдно. Али из страха од цара они неко време скриваху своју веру у Христа, јер се Максимијан односио према хришћанима са неизмерном мржњом и неукротивом јарошћу. Ипак светлост вере Христове не остаде код њих дуго сакривена под поклопцем, већ се ускоро показа јавно свима. Јер неки, завидећи им на тако високом положају и царској љубави према њима, и желећи да навуку на њих цареву мржњу и гњев, доставише цару да су Сергије и Вакх хришћани, и одбијају да се поклоне боговима. Максимијан не хте веровати да су људи који уживају толику благонаклоност његову противни њему у поштовању богова. И стиђаше се цар да их упита о томе или прекори, још не знајући то са сигурношћу. Ипак он одлучи да то испита на следећи начин.
Свети апостол Тома
Свети апостол Тома, звани Близанац,бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По васкрсењу пак Господа Христа свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој. Јер када му остали ученици говораху: видесмо Господа (Јн. 20, 25), он им не хте веровати док сам не види Христа и не опипа ране Његове. И након осам дана по васкрсењу, када сви ученици беху заједно и Тома с њима, Господ им се јави и рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. - А Тома, видевши Христа и опипавши животодавна ребра Његова, рече: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 26-28). Овај догађај са Томом на очигледан начин потврђује свима истинитост васкрсења Господњег: јер Христос заиста васкрсе и јави се ученицима не као привиђење и не у неком другом телу него у оном истом у коме пострада ради нашег спасења.
Свети свештеномученик Дионисије Александријски
Свети Дионисије родио се у Александрији од богатих и угледних родитеља, незнабожаца. У младости својој он доби потребно незнабожачко образовање и беше одан незнабоштву. По завршетку свога образовања Дионисије обављаше дужност ретора и обучаваше младиће красноречивости у духу незнабожачке науке. Али његов бистри и светли ум није могао не видети грубе заблуде и сујеверје незнабожачке вере у којој се он родио и одрастао, и недостатке незнабожачке философије по чијим је начелима био васпитан. Његов радознали дух, гладан и жедан истине, није могао наћи задовољења у незнаболсачким знањима и веровањима; његово срце осећало је празноћу и лаж незнабоштва, те је, и пре но што је познало истинитог Бога, већ тежило Њему. И Дионисије, желећи да позна истину, изучава разна људска учења и веровања, и упоређује их. Овакав начин непристрасног испитивања људских учења помогао је Дионисију да нађе истиниту веру: да позна јединог истинитог Бога и свесно прими веру Христову. Касније свети Дионисије је сам говорио о себи: да се он "обратио ка Христу путем слободног истраживања, непристрасно испитујући учења људска".
Света мученица Харитина
У време цара Диоклецијана живљаше у Понту један високородан и богат човек, Клаудије. Он беше добар по души и милостиван према сиротињи. Једном Клаудије виде малену девојчицу, Харитину, сироче које беше рано остало без родитеља, сажали се на њу и узе је у свој дом, заволе је и одгаји као своје рођено чедо. И стварно, Харитина потпуно заслуживаше ту љубав. Јер када одрасте, она беше не само лепа лицем него се одликоваше и дивним наравним особинама: кротошћу, смиреношћу, послупшошћу, ћутљивошћу, целомудреношћу и памећу; а сврх свега верношћу Христу као слушкиња и невеста. Њена вера у Господа Христа разви се у пламену љубав према Господу; и она, уневестивши се Њему, чуваше своје девичанство и живљаше усамљенички у засебном обиталишту. Клаудије, њен одгајитељ и господин, не само што се није противио таквој доброј намери њеној, него се је веома радовао целомудреном и светом животу њеном; и сазида за њу засебну кућу, у којој она живљаше у молитвеној осами и побожном ћутању, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Харитину стадоше посећивати верни, и она их мудрим поукама упућиваше на спасење; а неверне привођаше истинитој вери проповедајући им Христа. На тај начин Харитина беше свима учитељица вере и богоугодног живота.
Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)
После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.
