Блажена Олга
На крају тамне ноћи идолослужења, која је притискивала Руску земљу, блажена Олга засија као звезда Даница пред наступање светлога дана свете вере, донесеног Сунцем - Христом. Блажена Олга беше од знаменитог рода: праунука Гостомисла, знаменитог мужа, који пре руских кнежева владаше у Великом Новгороду, по чијем савету би од Варјага позван на руско кнезовање Рјурик са браћом. Олга се роди у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако идолопоклоници, родитељи васпитаваше своју кћер у честитости и разумности, те се Олга одликоваше целомудреношћу и мудрошћу, што се види из следећег.
Света великомученица Ефимија
Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана, шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен. Данас пак спомиње се чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451 г. Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима. А оно се догоди на следећи начин.
Преподобни Антоније Печерски
За време благоверног и светог великог кнеза Владимира Свјатославича самодршца Руске земље, благоволи Господ јавити Цркви Својој светилник и инокујућима наставника - незаборавног мужа, преподобног и богоносног оца нашег Антонија. Преподобни Антоније родио се у граду Љубечу. Још од детињства прожет страхом Божјим, он жељаше да се обуче у монашко обличје. А када му човекољубиви Господ стави у срце мисао да иде у Грчку земљу и тамо да се постриже, он одмах крену на пут, странствујући ради Господа који је странствовао и трудио се ради спасења нашег. Стигавши до Цариграда, он одатле отпутова у свету гору Атонску. Обилазећи светогорске манастире он се дивљаше животу тамошњих светих отаца, који у телу провођаху живот изнад људске природе, подражавајући бестелесне анђеле. Од тога се још јаче разгоре љубав његова према Христу. Желећи да подражава живот тих отаца, Антоније оде у један од светогорских манастира и моли игумана да стави на њега ангелско обличје монашкога чина. Провидећи у будуће врлине Антонијеве, игуман му испуни молбу и постриже га, упутивши га у завете савршеног живота монашког.
Светих 45 мученика из Никопоља
Незнабожни цар Ликиније, примљен од Константина Великог као сацар, владајући источним земљама, издаде заповест у целом царству свом: да предају на разне муке и смрти хришћане који неће да се поклоне идолима, и да им се одузимају имања за подизање идолских храмова, купатила и обнављање градова. Када ова заповест стиже у Никопољ Јерменски, незнабошци стадоше припремати различита оруђа за мучење хришћана и почеше многе верне хватати и одводити на мучење. Тада се четрдесет и нешто више слугу Христових састадоше и решише да не чекају да их незнабошци похватају, него да сами добровољно изађу пред суд, исповеде име Христово и даду себе на мучење. Међу њима најглавнији беху: Леонтије, Маврикије, Данило, Антоније, Александар, људи знаменити и пореклом и ученошћу и врлинским животом.
Свети Вукосав Куленвакуфски
Свети Вукосав Куленвакуфски је рођен у Суваји Петровачкој 1865. године. Богословију у Рељеву је завршио 1892. године. У ђаконски чин рукоположио га је Митрополит дабробосански Георгије Николајевић 6. децембра 1891. године, а у свештенички чин исти архијере, 9. маја 1892. године. Двадесет осам година провео је свештеник Вукосав на парохији у Кулен Вакуфу, да би потом био премештен у Смољану. Након пензионисања враћа се својом вољом, уз благослов надлежног архијереја, у Кулен Вакуф да служи, проповеда и сведочи Христа Господа својим позним годинама и својом мудрошћу, својом вером и својим животом.
У лето 1941. године, заједно са његовим синовима, кћерком, снахом и двоје унучића, хапсе га усташе. У личком Бушевићу усташе кољу његове синове, док је старац Вукосав слушао крике рођене деце. Потом су му усташе дале нож да закоље сопствену кћерку, али је Вукосав то одбио, па су усташе уместо њега заклале његову кћерку. Знајући да ће му смрт олакшати бол коју су му својим зверством нанели, усташе остављају старца Вукосава у животу, да пати за својом невином децом и својим народом. Готово слеп, измучен и понижен испустио је у Лици своју мученичку душу тај племенити слуга Божјег олтара. Његове земне остатке, а данас мошти, пренете су у Кулен Вакуф, а потом у његову родну Сувају.
