Свети Јован Златоуст: О погубности гатања
И да зна сваки од вас држати сасуд свој у светости и у части, а не у страсти похотној, као и незнабошци који не познају Бога (1. Сол 4, 4–5). Ово слово намењено је, пре свих, онима који су пали у превелики немар. А ако су такве оптужбе упућиване Јудејима, какав бисмо опроштај и какво оправдање могли да очекујемо ми који, након толике благодати коју примисмо, завршавамо у истој духовној беди као и они?
Многи и данас страдају од ове болести и разарају своје животе. Они који се одадоше бављењу гатарским бесмислицама, осим што се сукобе са Богом, добијају као плату непотребне жалости и удаљавају се од подвига врлине. Тиме је ђаво убедио оне најнерасудније да не зависе од њих самих дела врлине или греха, нити да су удостојени икакве слободне воље, настојећи да тако постигне две ствари, које су уједно и најпогубније: и да их одговори од улагања труда у стицање врлине и да их лиши предрагоценога дара слободе.
Свети Јован Златоуст
Светило света, учитељ васељене, земаљски анђео, небески човек, ненадмашни благовесник Вечног Еванђеља Спасовог, проповедник покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, богонадахнути песник, богомудри философ, стуб и тврђава Цркве - свети Јован Златоуст родио се у главном граду Сирије Антиохији око 347. године, од угледних и богатих родитеља: оца Секунда војводе и матере Антусе. Но Јовану умре отац врло рано. И сва брига око детета Јована пређе на његову побожну и просвећену мајку Антусу, којој беше око двадесет година када јој умре муж. Посветивши се сва своме детету, она се не хте по други пут удавати. И васпитаваше она свога сина у хришћанском духу, учећи га да живи у светим еванђелским врлинама.
Свети Јован Милостиви
Свети Јован се родио на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Од младости он би васпитан у побожности и страху Божјем. За њега страх Божји беше почетак премудрости. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Али му по Божјем промислу убрзо умреше деца, а затим и жена, да би се он, ослобођен од служења телу, посветио духовном животу. Слободан од породичних обавеза, он узнесе благодарност Богу, и од тада он без икаквих препрека стаде усрдније служити Господу, често се молећи и чинећи сва богоугодна дела. Но нарочито он беше милосрдан и милостив према свима убогима и невољнима. Због таквих врлина Бог га прослави међу људима, и то не само равнима њему него га и сам цар поштоваше и слављаше. А када патријаршијски престо Александријски остаде без пастира, цар Ираклије, по промислу Божјем, одликова овог Јована патријаршијским чином. Иако Јован то не жељаше, но приморан он прими посвећење, и постаде архиепископ Александријске цркве.
Преподобни Нил Синајски
Преподобни Нил је рођен у Цариграду. Тамо он доби прекрасно васпитање, изучи сву књижну мудрост, и постаде изврстан оратор. Када стиже у зрео узраст, он се ожени врлинском девојком, и доби у браку два детета, сина и ћерку. Због свог високог порекла и личних врлина Нил би постављен за епарха престонице, Цариграда. И живљаше он богоугодно у свакој побожности и врлини. Но увидевши таштину овога света који у злу лежи, и убедивши се да у свету ништа није постојано, ништа вечно и праведно већ све изопачено и пуно неправде и пролазно, Нил стаде чезнути за вечним животом, испуњеним истинским и непроменљивим весељем и бесконачним блаженством. Он и супругу своју убеди да пристане на његов спасоносан предлог: да се повуку из света.
Свети краљ Стефан Дечански
Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
