Свети преподобномученик Дометије
Свети Доментије се роди у у Персији као незнабожац, у време цара Константина Великог (305-337 г.). Хришћанској вери га научи неки хришћанин Авар. Доментије остави незнабоштво и сроднике и отиде ка крајевима грчке државе, ка граду Нисивији. Ту он ступи у један манастир, прими свето крштење, замонаши се, и прохођаше сваки подвиг испосничког живота. Али по клевети завидљивог и лукавог демона њега омрзнуше неки монаси у том манастиру, те он побеже одатле и оде у манастир светих мученика Сергија и Евнуха, у граду Теодосиопољу. Ту он подражаваше врлински живот игумана и архимандрита Уврела, за кога се вели да шездесет година није јео ништа варено, спавао је врло мало, и то не лежећи нити седећи, него стојећи и ослоњен на свој жезал.
Преображење Господње
Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).
Свети мученик Евсигније
Свети Евсигније родио се у Антиохији, и служио у војсци за царовања римских царева: Диоклецијана, Максимијана Хлора, Константина Великог и његових синова. Он је присуствовао страдању светог мученика Василиска у време Максимијана, и описао то страдање. При одсечењу главе светом Василиску, свети Евсигније се, са другим тамо присутним вернима, удостоји видети мноштво светих анђела, који примише мученикову душу и узнесоше је на небо где је од њих прими Господ Исус Христос који стајаше на небу. А за царовања Константина Великог, налазећи се у његовим пуковима, свети Евсигније виде заједно с њим изображен звездама крст на небу, и наоружан силом крсном храбро се борио са противницима. Прослуживши у војсци шездесет година он се при сину Константина Великог Констанцију повуче из војне службе, пошто беше веома стар.
Преподобни Исакије, Далмат и Фауст
Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни Исакије зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би названа Далматска.
Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана
Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.
