Свети Сава Бранковић, Митрополит eрдељски
Свети Сава II Бранковић, познат и као Сава Ердељски, био је митрополит ердељски у периоду од 1656. до 1680. године, са седиштем у Ђули. Његово крштено име било је Симеон. Пре него је изабран за митрополита био је протојереј јенопољаски. Крајем 1656. године изабран је за митрополита ердељског. Његово монашко име било је Сава. Стриц му је био познати српски митрополит Лонгин Бранковић, а брат гроф Ђорђе Бранковић, несуђени деспот српски, познати историограф и дипломата. Истакао се у одбрани православне вере и Цркве од калвиниста због чега је много страдао. Тамновао је у аустријским затворима- У затвору је завршио свој велики историјски спис Славеносербске хронике у пет књига. Пуштен је тек на заузимање влашког кнеза Шербана. Убрзо по изласку из тамнице 1681. године умро је од претрпљених мука. Православна црква спомиње Светог Саву Ердељског 24. априла по јулијанском календару.
Свети Сава Стратилат
Христов мученик Сава живљаше у Риму у време цара римског Аврелијана, и имаше стратилатски, тојест војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Усрдан и веран слуга Небеског Цара, Господа нашег Исуса Христа, он посећиваше хришћане по тамницама, служећи им својим имањем, и учвршћујући их у трпљењу, и побуђујући их на неустрашиве подвиге. Он беше тако узвишен врлинским живљењем, да због велике чистоте и подвижништва доби од Бога власт на духовима нечистим, и изгоњаше их из људи. Када би оптужен код цара као хришћанин, и доведен преда њ на суд, он смело исповеди Господа Христа, и баци пред цара свој војнички појас одричући се уједно и војводског чина. И показа се готов на све муке за Христа Господа. Онда неустрашиви мученик би обешен и бијен, и свећама опаљиван, и у казан пун кипеће смоле бачен; али чуван невидљивом силом Божјом он изађе из казана читав и неповређен.
Свети великомученик и победоносац Георгије
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање. Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
Томина недеља
Томина недеља је прва недеља после Васкрса. Назива се још и Недеља Антипасхе, Бела недеља. Новом недељом се назива, јер почетак свих недеља почиње од ње, јер после Васкрса први пут понавља и као да обнавља велики празник Васкрсења. Посвећена је Светом апостолу Томи, и његовом неверству у Христово Васкрсење.
Тог дана је апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили апостоли окупљени на молитву, рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"
Свети свештеномученик Платон Бањалучки
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
