Житије Светог Николајa Жичког и Охридског
Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).
Преподобни Герасим Јордански
Славни подвижник, преподобни Герасим родио се у Ликији. Још у младости обузет божанском мишљу, он огради себе страхом Божјим, и прими свештени монашки лик. Најпре оде у унутрашњу пустињу Тиваиде, у Египту, и тамо богоугодно поживе неко време у духовним подвизима. Затим се врати у своју постојбину Ликију. Потом оде у Палестину при крају владавине цара Теодосија Млађег, да се поклони Светим Местима, и тамо се настани у Јорданској пустињи, коју као светла звезда обасјаваше светлошћу својих врлина. Ту поред Јордана он касније и манастир подиже. У дане његовог боравка у Палестини, а за царовања Маркијана и Пулхерије, састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца против безбожног патријарха александријског Диоскора и архимандрита Евтиха, који су учили да је у Господу Христу једна природа, због чега их свети Оци проклеше.
Недеља Православља
На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.
Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.
Теодорова субота - прва субота Часног поста
Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ.
После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.
Свети великомученик Теодор Тирон
Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.
