Свети Аврамије Затворник
Блажени Аврамије беше син побожних родитеља. Од ране младости своје он с љубављу посећиваше цркву и с радошћу слушаше реч Божију и поучаваше се у њој. Волећи га веома, родитељи га тераху да ступи. у брак. Али он спочетка одбијаше; но затим, на непрекидно и силно наваљивање њихово он их, и против воље своје, послуша. Међутим, у седми дан после свадбе, када Аврамије сеђаше са невестом својом у ложници, изненада сину као светлост благодат Божја у срцу његовом, и он, никоме не рекавши ништа, тајно напусти кућу своју. Руковођен Богом, он изиђе из града и на два потркалишта даљине обрете празну кућицу, настани се у њој радосна срца, и прионувши своме спасењу слављаше Бога. Међутим родитељи његови са сродницима силно туговаху за њим и тражаху га свуда. И по истеку седамдесет дана они га нађоше у келији где се моли Богу, и веома се зачудише. А блажени им рече: He чудите се, него прославите човекољупца Бога који ме избави од ништавног света; и молите Господа за мене, да до краја носим благи јарам којега ме Он удостоји; и оставите ме да из љубави к Богу живим овде у молитвеном самовању и тиховању и навикнем творити свету вољу Његову. - Родитељи, видевши непоколебљиву одлуку сина свог, рекоше: амин.
Свети Арсеније Сремац, Архиепископ српски
Велики јерарх Српске Цркве и наследник Светога Саве Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Светога Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ да тражи за Архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ и ту сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Свети Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године).
Свети мученици Терентије и Неонила
Блажени Теренције и Неонила беху из Сирије, и васпитаваху децу своју у вери и побожности. Деца им се зваху: Сарвил, Нит, Јеракс, Теодул, Фотије, Вилија и Евникија. Оптужени због вере у Христа, родитељи бише заједно са својом децом изведени на суд. На суду они исповедише Христа истинитог Бога а наружише и исмејаше идоле. Зато их обесише и немилосрдно стругаше; при томе им ране заливаху љутим сирћетом и сољу, а огањ букташе испод њих. Свети мученици трпећи муке мољаху се и тихо подстрекаваху један другога на мучеништво. Бог се не оглуши о њихову молитву и посла им Своје свете анђеле, који их ослободише окова и исцелише им ране. Видећи ово изненадно ослобођење од окова и исцељење од рана, незнабошци се препадоше.
Свети мученик Нестор
Незнабожни цар Максимијан, звани Херкул, пријатељ Диоклецијанов, дошавши у град Солун и вргнувши у тамницу светог Димитрија, царског намесника, због исповедања Христа, предаде се уживању у играма и. позоришним представама. При томе он се хваљаше једним својим мегданџијом по имену Лијем, човеком Вандалског порекла, говорећи да њега нико победити не може. Тај Лије беше као неки други Голијат: растом крупнији од осталих људи, по изгледу страшан, а глас му као рикање лава. Од самог погледа његовог и гласа дрхтали су сви који су га гледали; снага његова беше нечувена а сила непобедива: јер дуси нечисти обитаваху у њему, и нико му се не могаше одупрети. Он већ беше убио безброј храбрих и снажних људи, и цар га због таке снаге веома љубљаше. Пошто сам цар бејаше ненасит крволок, он и љубљаше таквога човека који сву своју телесну снагу у прави на проливање крви људске.
Житије Светог великомученика Димитрија Солунског Чудотворца
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.
Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа.Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.
