Житије Светог мученика цара Николаја Романова
Овај благоверни родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.
Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве
Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије.
Свети мученик Јакинт Цезарејски
За царовања цара Трајана у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке. У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске, и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима.
Преподони Анатолије Цариградски
Свети Анатолије беше најпре презвитер у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана би узведен на престо Цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу, и то на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. године. На том светом Сабору осуђена је Евтихијева монофизитска јерес, а свети Анатолије много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године, у време цара Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.
Полагање ризе Пресвете Богородице
У време благочестивог византијског цара Лава Великог и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње.
