Свети мученици Гурије, Самон и Авив
Kада Црква Божија беше страховито гоњена од властодржних слугу ђавољих, Диоклецијана и Максимијана, и као лађа витлана невољама по мору овога света, у то време близу града Едесе живљаху у самоћи као у тихом пристаништу два побожна и врлинска мужа, Гурије и Самон. Одгајени у самом граду Едеси, они не хтедоше да живе у њему због вреве и безакоња градских, него, бежећи од света и световних неваљалстава, напустише град и, удаљујући се од незнабожних људи, приближаваху се Јединоме Богу верујући у Њега и служећи My усрдно дан и ноћ у посту, молитвама и држању светих заповести Његових. И не само што они сами верно служаху Господу, него упућиваху на то и друге које могаху, и многе незнабошце одвраћаху од безбожног идолопоклонства и привођаху к истинитоме Богу.
Свети цар Јустинијан
Пореклом Словен, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свог Јустина. Свеколика величина овог цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз часни пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших - Света Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји” која се почела појати на Литургији од 536. године. Сазвао Пети Васељенски Сабор 553. године. Скончао мирно 14. новембра 565. године у 80. години свог живота и преселио се у царство Цара небескога.
Свети Григорије Палама
вети отац наш Григорије, син божанске незалазне светлости, истинити човек истинитога Бога, служитељ и вршитељ дивних тајана Божјих, родио се у престоном граду Цариграду од високородних и побожних родитеља. Отац му беше дворјанин, високи чиновник на двору цара Андроника II Палеолога.
Његов отац који се звао Константин, тако велики углед уживаше на византијском двору због његовог врлинског живота и разборитости, да га је цар изабрао за учитеља и васпитача свога унука, наследника на трону Андроника III. Чак и сам цар није се стидео да га има за саветника и наставника у врлини. Кад би се цар разгњевио на некога од дворјана, једини који је имао смелости да га укори и уразуми био је Константин. Иако је живео на двору, он се одликовао молитвеном трезвеношћу ума и трудио се да свој живот проводи у духовном стражењу и богољубивом бдењу.
Свети aпостол Филип
Крај мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида. У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.
Свети Јован Милостиви
Свети Јован се родио на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Од младости он би васпитан у побожности и страху Божјем. За њега страх Божји беше почетак премудрости. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Али му по Божјем промислу убрзо умреше деца, а затим и жена, да би се он, ослобођен од служења телу, посветио духовном животу. Слободан од породичних обавеза, он узнесе благодарност Богу, и од тада он без икаквих препрека стаде усрдније служити Господу, често се молећи и чинећи сва богоугодна дела. Но нарочито он беше милосрдан и милостив према свима убогима и невољнима. Због таквих врлина Бог га прослави међу људима, и то не само равнима њему него га и сам цар поштоваше и слављаше. А када патријаршијски престо Александријски остаде без пастира, цар Ираклије, по промислу Божјем, одликова овог Јована патријаршијским чином. Иако Јован то не жељаше, но приморан он прими посвећење, и постаде архиепископ Александријске Цркве.
