Свети апостоли Аристарх, Пуд и Трофим

Свети Аристарх, кога помињу Дела Апостолска (19, 29) и свети апостол Павле (Кол. 4, 10; Филим. 23), би епископ у Апамији Сириској. Он се слави још и 4. јануара, заједно са свих светих Седамдесет Апостола и 27. септембра са апостолима Марком и Зиноном. Свети Пуд, кога спомиње свети апостол Павле (2 Тм. 4, 21), био је угледан грађанин римски. Дом Пудов у Риму био је најпре уточиште врховним апостолима, Петру и Павлу, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Прича се да је у њој сам свети Петар чинодејствовао.

Свети Трофим, кога спомињу Дела Апостолска (20, 4) и свети апостол Павле (2 Тм. 4, 20), био је из Азије, из Ефеса (Д. Ап.21, 29), и пратио је апостола Павла на његовом јеванђелском путу. За време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола. Њихов заједнички спомен празнује се још и 4. јануара, заједно са светом Седамдесеторицом.

Свети Мартин Исповедник

После смрти папе римског Теодора (642-649 г) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II, унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, тојест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење. Ова јерес произађе из раније Евтихијеве јереси, која је булазнила да у Христу постоји само једна природа, насупрот православном вероисповедању, по коме у Господу нашем оваплоћеном Богу постоје две природе, две воље, два хтења и два дејства, својствени Божанској и човечанској природи, али у једном лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели у два лица већ се распознаје у двема природама, непомешано сједињенима. Ова јерес поче од патријарха александријског Кира и патријарха цариградског Сергија (610-639 г.); уз њу пристаде и цар Ираклије, дед цара Констанса II. После Сергија у Цариграду би патријарх Пир, такође јеретик монотелит; за овим патријарх Павле, присталица исте јереси. По наговору патријарха Павла цар Констанс II написа књижицу, названу Типос, тојест Образац, пуну монотелитске јереси, и разасла је на све стране са наређењем да сви имају тако веровати.

Свети свештеномученик Антипа

У време светих Апостола, за царовања Домицијанова, настаде велико гоњење на хришћане. По целом царству цар разасла наређење свима кнезовима и велможама, да хришћани без поговора морају примити многобожачко безумно зловерје и клањати се идолима. Тада се јавише врло многи хришћани који смело исповедаше реч Божју, и велики број мученика пострада на све стране за Христа Спаситеља. Тада би послат у заточење на острво Патмос и црквени стуб вере, и темељ хришћанске истине, и проповедник превечног Божанства јединородног Сина Божјег, и најизврснији апостол - свети Јован Богослов. Тамо му се у откривењу јави Господ "усред седам светњака" (Откр. 1, 13) и нареди му да пише седморици анђела, тојест епископа седам цркава азијских, соколећи их на саборно мучеништво. Том приликом уста Господња споменуше овог светитеља Антипу овако: Антипа, верни сведок мој, би убијен код вас, где живи Сатана (Откр. 2, 13). Јер свети Антипа беше епископ цркве Пергамске.

Свети мученик Евпсихије

Свети мученик Евпсихије беше из Кесарије Кападокијске, благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. Младост своју провођаше у беспрекорној целомудрености хришћанској, притом беше врло уман. У време цара Јулијана Одступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом свети Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. У том идолишту Фортуне цар Јулијан је увек приносио погане жртве кад год је боравио у Кесарији. И када свети Евпсихије, чије је срце горело великом ревношћу и љубављу за Господа Христа, на дан своје свадбе угледа поворку незнабожаца како са жртвама греде у идолиште, распали се ревношћу по Господу, оде са друговима и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори О томе би одмах послат извештај цару Јулијану. А свети Евпсихије, знајући шта му предстоји, раздаде своја имања ништима и невољнима, и припремаше се за мученички подвиг, проводећи време у пошћењу и молитвама.

Источни петак

Источним петком зове се у народу празник Мајке Божје чије је слављење потекло у храму код извора поред Цариграда који се називао „Живоносни источник“. Храм је подигао је византијски цар Лав Велики у петом веку. Предање каже да је Цар једном наишао у шуми на слепог човека. По Божјем указању, нашао је извор, напојио слепца и умио га, и овај је тад прогледао. У храм је са свих страна долазио народ тражећи и налазећи лека, тако да је цар Јустинијан, након сто година, и сам се излечивши обновио и проширио храм.

Ту су се исцељивали од водене болести, сушице, беснила, рака, грознице и температуре, неплодности, скорбута, тумора, душевних болести, болести очију и многих других. Историјат ове светиње и повест празника записао је Никифор Калист у 14. веку. На икони се слика Мајка Божја са дететом, изнад извора којем прилазе болесни, цареви и свештеници. Код Срба се овај дан назива још Светлим петком, јер пада у петак Светле седмице, као и Благим петком, јер се блажи, не пости се. Обичај је био да се зором излази на најближи извор или водицу, где се умива, пије вода, бере цвеће, весели, након великопосних дана и враћа се кући тек увече. Данашњи празник, као славу, прослављале су понегде механџије.