Сабор српских светитеља
Овога дана спомињу се: Свети Сава, први српски Архиепископ, назван Равноапостолним; Арсеније, наследник Светог Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се сличан Мојсију у кротости (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман хиландарски, потом Архиепископ све српске и поморске земље; Јоаникије, најпре Архиепископ, а од 1346. године Патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за Патријарха у време кнеза Лазара 1376. године и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. године; Макарије, обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећком манастиру и много урадио на унапређењу Цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском Сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (Епископ рашки), Кирило (Патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња.
Преподобни Пимен Велики
Преподобни Пимен беше родом Египћанин. Заједно са своја два млађа брата он отиде у један од општежићних манастира египатских и замонаши се са њима. А после неколико година мати њихова удовица, побуђена природном љубављу према деци, пође к њима желећи да их види, и не могаше их видети. Зато она стаде у близини цркве и чекаше њихов долазак у цркву. Када они иђаху ка цркви она им се јави, но они брзо побегоше натраг од ње, уђоше у келију и затворише од ње врата. А она, дошавши пред врата, стаде куцати и звати их, плачући дирљиво. Али јој они не отвараху, нити јој што одговараху. И када та жена дуго плакаше пред вратима њихове келије, ава Анувије то чу, па на друга вратанца уђе к њима и рече Пимену: Шта ћемо радити с овом старицом? Ето како дуго плаче, не одлазећи одавде.
Свети мученици Адријан и Наталија
Велики гонитељ Цркве Христове незнабожни цар Максимијан, гонећи и убијајући свуда мноштво хришћана, дође у град Никомидију. Ушавши прво у идолиште, цар се поклони поганим боговима својим павши ничице пред идолима на земљу, и уз учешће свих грађана принесе им гнусне жртве. Одмах затим он нареди да се проналазе хришћани и стављају на муке. При томе страховитим казнама цар запрети онима који би скривали хришћане, а обећа награде и одликовања онима који доставе где се који хришћанин скрива, или пронашавши хришћанина приведу га суду. Тада стадоше један другог предавати на смрт: сусед суседа и ближњи ближњега; чинећи то, или из страха од цареве претње или ради награде.
Свети апостол Тит
Свети апостол Тит родио се на Криту, од родитеља високородних, пошто вођаху порекло од цара критског Мироа, али зловерних, јер се држаху идолопоклоничког незнабожја. У почетку и сам Тит служаше истом незнабожју, и у младим годинама показа велику ревност у изучавању јелинских наука, и веома усрдно изучаваше дела древних философа и стихотвораца, као на пример Хомера и осталих. Но он провођаше живот непорочан и целомудрен. Иако није познавао истинитог Бога, он ипак беспрекорно чуваше девствену чистоту свога тела, као што нам доцније сведочи о њему свети Игњатије Богоносац у својој Посланици Филаделфијцима, називајући Тита девствеником; и Бога кога не познаваше вером, Тит почитоваше делима и угађаше Му.
Пренос моштију Светог aпостола Вартоломеја
После страдалачке кончине светог апостола Вартоломеја, коју он прими за Христа од незнабожаца у јерменском граду Албану, верни узеше чесно тело његово и у оловном ковчегу положише у истом граду. И биваху чудеса од моштију светог апостола: болесници се исцељиваху, због чега се многи од неверних обраћаху ка Христу. Но ђавоље слуге, погани и свирепи жреци, слушајући о тим чудесима, па чак и гледајући их својим очима, не само не познаше силу Божију, него се у срцима својим гневљаху и беснијаху на чесне мошти апостолове. Понесени мржњом и јарошћу, они узеше оловни сандук са моштима и бацише у море, са намером да ковчег потопе у дубини морској. У исто време они бацише још четири ковчега са моштима четири светих мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. И ови ковчези, уместо да потону на пучини морској, као лађе пловљаху по површини воде, носећи у себи неоцењиве ризнице. Нарочито ковчег светог апостола Вартоломеја, иако олован и тежак, не потону у води, него на натприродан начин постаде лак, и управљан свемоћним Богом пловљаше као лађа посред осталих ковчега мученичких: јер се два налажаху с десне стране његове а два с леве, ради почасти апостолу. Пловећи тако на чудесан начин, ковчези припловише к Босфору Тракијском у Пропонтиди, прођоше кроз Хелеспонтски мореуз, па препловише Јегејско и Јонско Море и стигоше до Сицилије; и оставивши Сиракузу слева упутише се к западу и допловише до Липарских острва. Ту апостолов ковчег пристаде уз обалу, а ковчези осталих светих мученика, који праћаху апостола до Липара, оставише га, па се раставише и сваки крену на своју страну, по Божјем изволењу. Папијанов ковчег доплови у Сицилију, Лукијанов у Месину, Григоријев у Калабрију, Акакијев у град Аскалус.
