Свети Апостол Павле
Свети апостол Павле, који се пре апостолства звао Савле, беше по рођењу Јеврејин, из племена Венијаминова. Родио се у Тарсу киликијском од знатних родитеља који су најпре живели у Риму, па се затим преселили у Тарс киликијски са почасним звањем римских грађана, због чега се и Павле назива римским грађанином. Он беше сродник светог првомученика Стефана, и би од родитеља послан у Јерусалим ради изучавања Мојсијевог закона. У Јерусалиму он постаде ученик славног учитеља Гамалила. Његов друг по учењу и пријатељ беше Варнава, који потом постаде апостол Христов. Савле темељно изучи отачки закон, и постаде велики ревнитељ његов, и ступи у партију фарисеја.
Бесједа Преподобног Јустина Ћелијског на Петровдан 1974.
Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и хрвали и победили – кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака Апостола, Петра и Павла. Јер Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? Дошавши у овај свет, Он је дошао у тамницу лешина. Сви су били смртни, сви људи под грехом, сви људи под страстима, сви људи под влашћу ђавола. И Он је једини и први победио смрт Васкрсењем Својим, победио грех узевши на Себе грехе наше, и ослободивши нас од грехова наших. И победио ђаволе, све ђаволе од који су увек, и грех, и страст, и свака смрт. И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола – Господ је дао својим Ученицима, Својим Апостолима. Дао Дванаесторици Апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10,8). И тај страшни и велики и одговорни посао Свети Апостоли су примили на себе.
Пренос моштију Светих Кира и Јована
Ови свети страдалници, Кир и Јован, пострадаше за Христа тридесет првог јануара, за царовања Диоклецијанова, у граду Конопу, удаљеном од великог града Александрије дванаест потркалишта. После њихове мученичке кончине хришћани тајом узеше њихова света тела и чесно их погребоше. Целебне мошти ових светих мученика бише обретене после дуго времена; управо онда, када правоверни хришћани, победивши идолослужитеље незнабошце, стадоше свуда несметано подизати цркве, нарочито за царовања Теодосија Великог. Цар Теодосије Велики победи западног цара Максима са целокупном његовом војском молитвама преподобних отаца који се подвизаваху у пустињама египатским, јер к овим оцима он беше послао нарочите изасланике иштући себи у помоћ њихове молитве. Од ових светих отаца треба поменути једнога, по имену Сенуфија, који се прославио чудесима и обитавао у Скиту. Односно овог оца цар написа александријском патријарху Теофилу, молећи га да му пошаље у Цариград Сенуфија, да се његовим благословом и молитвама наоружа против непријатеља. Вољан да испуни цареву жељу, патријарх Теофил сам отпутова у Скит к преподобном оцу Сенуфију да га умоли, да иде у Цариград к цару Теодосију. Али Сенуфије ни у ком случају не хте да напусти своју келију. Најзад, када му патријархове дуге и упорне молбе додијаше, он узе своју худу расу и штап, подиже их увис окренут истоку, па подигавши очи своје к небу рече: "Господе Боже сила! смирено Ти се молим, дај овој раси и овом штапу ону силу, коју би Ти по милосрђу Свом дао мени када бих отишао тамо".
Преподобни Давид Солунски
Овај блажени отац роди се на Истоку, и као пресјајна звезда засија на Западу. Он за младости напусти свет, сроднике, пријатеље и све богатство, и са љубављу пође за Господом својим. Силним уздржањем он покори телесне страсти, и јави се као неки анђео у телу. А беше осим уздржања још и веома смиреноуман. Читајући Свето Писмо и житија светих мужева он се труђаше да им подражава, а особито светим столпницима. Настанивши се близу града Солуна, он се подвизаваше на једном бадемовом дрвету седећи без ичега на његовим гранама. Ту он као милогласна птица, утешаваше корисним саветима све оне који прибегаваху њему. Његов ум беше устремљен свагда ка божанској висини, зато га Бог обогати даром чудотворства, и он постаде светозарни стуб Цркве, који својим чудесима просвећиваше све.
Света преподобномученица Февронија
У време незнабожног цара Диоклецијана беше у Риму епарх Антим, који имађаше сина Лисимаха, за кога он обручи дивну девојку, ћерку сенатора Просфора. Разболевши се смртно, епарх Антим призва свога брата Селина и рече му: Господине мој брате! ево ја одлазим из земаљског живота и теби поверавам свога сина Лисимаха; ти му буди отац уместо мене, а он нека ти буде син. После моје смрти ти што пре склопи брак између њега и његове веренице, Просфорове ћерке.
Селин обећа своме брату епарху Антиму да ће поступити по његовој жељи. Три дана након тога Антим премину. После смрти Антимове, цар Диоклецијан дозва к себи Лисимаха и његовог стрица Селина, и насамо рече Лисимаху: Младићу, памтећи љубав оца твога према мени, ја сам хтео да на његово место поставим тебе за епарха, али пошто чух да волиш хришћанску веру, ја то одложих док не проверим да ли је то истина. Ради тога ја хоћу да те сада пошаљем на Исток, да тамо искорениш хришћанску веру; и када се по извршењу тога будеш вратио, ја ћу те наградити чином епарха.
