Преподобни Антоније Велики

Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми[1], близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Би тако васпитан, да ништа није знао осим родитеља и њиховог родитељског дома. У детињству свом није се учио писмености, нити поклањао пажњу дечјим бајкама, него је, загрејан жељом за божанским, живео у незлобивости срца свог у дому свом. Често је с родитељима одлазио у цркву, а није волео дечје игре. Много је волео да му родитељи читају поучне књиге. И живео је онако како су га родитељи упућивали. Није досаћивао својима односно слаткиша, као што деца имају обичај. Нити је изискивао нарочита јела; јео је што су му давали, и тиме био задовољан, не тражећи ништа више. Родитељи му умреше кад њему беше 20 година. Он остаде са малолетном сестром; и стараше се око имања, и сестриног доброг васпитања.

|

Преподобни Гаврило Лесновски

Овај преподобни Гаврило беше родом из Осечког Поља код Криве Паланке, а од родитеља врло богатих и благочестивих, који беху близу царских саветника. He имајући деце они дан и ноћ сузе проливаху и на коленима клечаху, узносећи Богу молитве са тихим срцем и иштући од Њега чедо. Бог, који изобилно дарује оне који му се моле, даде те им се роди дете, и оно беше неизрецива радост свима у дому. Пошто крстише дете, оно растијаше и крепљаше се Духом Светим. И када дође време да се учи књизи, родитељи га дадоше да се учи код учитеља. Будући врло бистро дете за кратко време изучи сва Света Писма, и особито Еванђелску књигу не испушташе из руку својих.

|

Преподобни Павле

Преподобном Антонију, који је са ученицима својим живео У Египатској пустињи, дође једном на ум мисао како нема тако савршеног монаха као што је он и како се он први настанио у пустињи и изабрао усамљенички живот. Док се он, како то сам касније причаше, бавио том мишљу, чу у виђењу глас где говори: Антоније, има један слуга Божји који се пре тебе настанио у пустињи и који је савршенији од тебе; и ако га потражиш, наћи ћеш га у унутрашњости пустиње. Похитај к њему пре но што је он отишао Господу.

Чувши то, и дошавши к себи, старац одмах узе свој штап и похита у пустињу желећи да пронађе тога о хоме му би откривено. Беше подне и толика врућина да се и камење беше усијало од силне жеге; старац малаксаваше телом, али не малаксаваше духом, већ продужаваше свој пут. Ма да није знао куда да иде, ипак је јуначио себе и говорио: Верујем Богу моме, да ће ми показати слугу свога, кога ми обећа показати. - И не дуго после тога угледа старац животињу, сличну коњу, коју песници називају ипокентавр, прекрсти се и смело упита: Је ли, у ком месту живи слуга Божји? - Звер се поклони на питање светитељево, али пошто није могао говорити, показа главом на ону страну куда је слузи Божјем ваљало ићи, и брзо побеже од преподобног Антонија. Старац се чуђаше изгледу овога звера, и продужи пут на ону страну куда му звер главом показа. Но, да ли се ово ђаво беше прерушио да уплаши светитеља, или је то неки необичан пустињски звер, ми не знамо.

|

Архимадрит Јустин Поповић: Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа српског

|

Свети мученици Ермил и Стратоник

Нечестиви цар Ликиније веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра. - Када то чу, Ликиније нареди да га одмах пронађу и ухвате. И пронађоше светога негде где се моли са рукама подигнутим ка Христу Богу своме. Сазнавши да га воде на суд и мучење за Христа, он се испуни радости и весеља, и иђаше с војницима, не као онај кога силом воде, већ као онај који ревносно хита на одликовање. И претстаде цару са благом смелошћу. И упита га цар: кажи тачно, јеси ли хришћанин, као што чусмо за тебе? - А он одговори: He само слободно и гласно исповедам да сам хришћанин, него и ово изјављујем: посвећен сам Богу невидљивом, и служим My као ђакон. - Цар рече: Буди онда и нашим боговима ђакон, тојест служитељ. - А мученик потсмевајући се његовим речима, рече: Изгледа ми, царе, да си или глув или безуман. Ја ти рекох да служим Богу невидљивом, а не тим вашим идолима, који су видљиви, али сами нити виде нити знају шта је то ђакон. Обмањујући себе, ти их поштујеш као богове. А они су камење и дрвеће, потпуно мртви и глуви, дела руку људских. Њих треба исмевати, а не клањати им се.

|