Свети великомученик Прокопије
Страдање Светог великомученика Прокопија
Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.
Света великомученица Недеља
Страдање Свете великомученице Недеље (Кириаке)[1]
У време христоборних царева Диоклецијана [2] и зета његова Максимијана [3] живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.
Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.
Житије Светог мученика цара Николаја Романова
Овај благоверни родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.
Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан
После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети срадалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.
Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.
Свети апостоли Петар и Павле - Петровдан
Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи,
Владику свих молите: да дарује мир Васељени,
и душама нашим велику милост.
Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља.
