Улазак Христов у Јерусалим - Цвети
Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс.
Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника
ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.
Свети Симеон Дајбабски
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном прољећном засједању, јуче је прибројао реду Христових Светитеља рођенога Цетињанина, Светог Симеона Дајбабског. Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре.
Mарија Eгипћанка – симбол оствареног, живог, свестраног покајања
Једна жена – пустињак, одбегла од света у мир потпуне анонимности све док по Божијој вољи није откривена у безграничној светости, некада грешница, стоји на врху бесконачног списка „светих грешница“, као симбол оствареног, живог, свестраног покајања.
Да ли је то дословно историјска личност, или се у лицу Марије о којој пише „Житије“ што га традиција приписује цариградском патријарху Софронију (VII век) усредсредило вековно сазнање о блудници која подвигом кајања постаје света и преподобна жена – тешко је рећи. Али се за Марију Египћанку зна такође од памтивека; текст житија је познат већ у VII веку, а живот свете Марије ставља се обично у шесто столеће. Осим тога, има и других имена у традицији византијске хагиографије за која се везује мотив покајне грешнице (Теодора, Теоктиста... ). Марија Египћанка је, међутим, праобраз. Њен култ је у Православној Цркви инспирисао и дане кајања: Пета недеља Великог поста посвећена је светој Марији, и служба тих дана у Посном Триоду пуна је похвала њеног великог подвига.
Пета недеља поста – глувна
А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.
И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:
Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.
