Вера – између суда и спасења

Вером Ноје би од Бога обавештен о ономе што се још не види и из побожног страха сагради ковчег за спасење дома свога. Вером осуди сав свет и поста наследник праведности по вери Јеврејима 11,7

Ноје је знаменита личност библијске праисторије. Повезан је са обимним описом драматичног догађаја - потопа, снажно посведоченим ванбиблијском литературом библијског Оријента. Људи свих меридијана имају сродна предања о катаклизми која је се десила као последица гнева бог(ов)а. Истиче се богатство азијских, пре свега, сумеро-вавилонских предања: Еп о Гилгамешу, Атрахазис и Легенда о цару Зиусудри. Библијски писац се, у складу са општим намиром свог доба, изражава митопејски и снажним антропоморфизмима сведочи да се Господ покајао (Пост 6,6); да је затворио врата ковчега (Пост 7,16б) и да је омирисао угодни мирис Нојеве жртве и рекао у срцу свом... (Пост 8,20). Загонетни синови Божији су заведени лепотом кћери људских ступали у полно општење стварајући генерацију дивова-Нефила, сличних грчким титанима (Пост 6,1-4).

Стил је митопејски, али је порука изразито антимитска. Оријентална предања потоп сматрају хиром увређених богова који желе да униште људе. Суштински, незаинтересовани су за човека и сматрају га средством сопственог задовољења. Они су у међусобном сукобу, руководе се себичним интересима и варају божанску сабраћу. Овакве богове прикривено критикују и древни епови. Свето писмо им снажно супроставља једног и јединог Бога. Он је самовластан, али не и хировит; строг и праведан, али и милостив. Потоп није последица његове хировите увређености, већ оштра и снажна реакција на грех Синова Божијих, који је учинио да мисли људи постану само и свагда зле (Пост 6,5). Ноје је стао насупрот општој искаверности као праведан и непорочан у свом времену који је са Богом ходио (Пост 6,9) и кога је Бог обавестио о ономе што се још не види (Јевр 11,7а) - о обилним кишама непознатим пре потопа. Ноје је веру показао послушним одговором на реч Божију показавши да је вера заиста потврда ствари невидљивих (Јевр 11,1б).

Са обилним кишама покуљале су и воде из утробе земље односећи живот. Спасли су се они који су били у ковчегу који је саграђен Нојевим побожним страхом (Јевр 11,7б). Нојево прављење ковчега рефлектује његову послушност. Вером су будући догађаји за Ноја постали потпуно реални. Ноје је пророчку реч Божију препознао као дејствену покретачку силу која обликује будућу реалност. Грађење ковчега био је пророчки акт симболичког реализма који је најавио суд Божији - потоп. Пост 7,11 говори о четрдесет дана непрестане кише, а Пост 7,24 о сто педесет дана владанине воде над земљом. Током сто десет дана међупериода, невидљиве за људско око, куљале су воде устава земљских (Пост 7,17-20).

Кише и подземне воде су се зауставиле и ковчег је доспео до Арарата. Стављамо на страну географске одреднице и археолошка истраживањима и тражећи егзистенцијалну поруку и читамо да је Ноје, одмах по изласку из ковчега, подигао жртвеник Господу... и принео жртве паљенице (Пост 8:20). Бременита реченица је прва референца о жртвенику у Писму. Она, такође, описује прву активност Ноја коју Бог није наложио откривајући исконски порив човека да делује као молитвено и богослужбено биће, као свештенослужитељ. Снажни антропоморфизам описује Божију реакцију, а Његова заинтересованост за човека види се у речима:

Никада више нећу бацити земљу у пропаст...
Нити ћу икада више уништити сва жива створења ...
Све док буде земље,
Сетве и жетве,
Студени и врућине,
Лета и зиме
Дана и ноћи...
Ево, ја склапам савез са вама и
вашим потомством ...
и са свим живим створењима
на земљи...
те никада више воде потопне
неће уништити жива бића
нити ће икад потоп земљу
опустошити...
Ово је знак савеза који стављам
између себе и вас...
Дугу своју у облак стављам да знак
буде савезу између мене и земље...

Пост 8,21-9,17

Први пут наилазимо на кључни термин библијског богословља - савез и његов знак - дугу, божански лук. Он је положен и казује да Бог није у ратном походу, већ да склапа мир са људима. Тиме се прве странице Писма повезују са последњим, где се описује величанствена космичка литургија и божански престо окружен дугом. Фокус сцене је јагње као заклано које указује на испуњење смисла Нојевих жртава у Христу, савршеној жртви новог савеза (Отк гл 4-5). Христолошко-типолошко тумачење потопа и Нојевог дела развили су оци Цркве: Св. Јустин, Св. Кирил Јерусалимски и Бл. Августин; и богослужбени текстови у којима молимо Бога да молитве богослужбеног сабрања прими као што је примио Нојев принос, тј. да хришћанску заједницу учини учесником вечног савеза.

Вода - исконски, примарни, често деификовани елемент очаравао је људе древности и библијска нарација му даје кључну улогу. Прве цивилизације настале су око река Оријента: Тигра, Еуфрата, Нила, Јордана. Вода је давала плодност земљи, богату летину и добру испашу. Симбол је живота, али су становници древног Оријента познавали и њену разорну моћ. Вода је давала живот људима и плодност њиховој земљи, али је и гутала труд људских руку, уништавала домове и односила животе.

Библијски акватички симболизам задржава древнооријенталну амбивалентност воде - даваоца живота и претње животу. То показује и павловско учење о крштењу. Ту дијалектика смрт-живот не одражава ћуди митолошких бића и природе, већ крштењску смрт у смрт Христову и васкрсење са Њим (Рим 6,3-10 упр. 1Кор10,2). Представа је демитологизована, а древна схватања стварање - потоп - обнова живота рефлектују се на личном нивоу (живот - смрт - васкрсење, упр. 1Пт 3,18-22).

У постапостолском периоду употребљавају се митолошке слике да би хришћанска мисија, у земљама где су древна веровања и даље живела, била успешнија. Нову демитологизацију симбола видимо у богослужбеној литератури која о Христовом крштењу говори као о освећењу вода Јордана и стајању на главу змају (змији - сатани, персонификацији деструктивне силе) који се онде гнездио.

Ова амбивалентност позната је аутору Посланице. Он сведочи да је потоп био суд за свет, а да је Ноја показао наследником праведности (Јевр 11,7в). Мисао о праведности Ноја темељи се на древном библијском предању (Пост 6,9; 7:1; Јез 14,14.20; Сир 44,17; Муд 10,4). Предањска нит развијана је код Филона, у таргумима и у апокалиптици. Писац Посл., међутим, није само преузео и потврдио постојеће предање. Праведност је ставио у последничну везу са вером, дајући јој нову димензију. Значајна је формулација наследник праведности, због снажног термина наследник.

Термин је христолошки, будући да је на почетку Посланице Син Божији назван наследник свега (Јевр 1,2), али и историјски, јер повезује Ноја са праоцима Израила - наследницима божанских обећања. Коначно, термин је и еклисиолошко-есхатолошки јер су хришћани у Посл. означени као наследници спасења (6,12) и обећања Божијих (9,15). Посредник наследства и средство његовог актуелизовања је вера којом, будући усиновљени у Сину Божијем и наследнику свега, хришћани постају Његови сунаследници.

Ноје је одговорио Богу вером. Тиме је себи и својој породици омогућио живот потврдивши да ће праведник вером живети (Ав 2,4; Јевр 10,38). Концепт наследника праведности кроз веру имплицира да и други који одговоре Богу Нојевом вером могу постати сунаследници Ноја. Суд свету је такође актуелизован и Нојевом вером. Она сведочи о њему као о проповеднику покајања који је животом чврсте вере био оштар укор безбожне генерације, о чему говори предање наслеђено из апокалиптичког јудаизма (Јуб 7,20-29; 2Пт 2,5; 1Клим 7,6).

Суд човечанству и безбедност Нојеве породице су подударни догађаји, спасење и суд су упоредне реалности. Посл. сведочи да је (не)вера вододелница која чини да иста реалност буде суд и спасење, у складу са Христовим речима „Бог не посла Сина својега да суди свету, него да се свет спасе кроз њега. Који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен" (Јн 3,17.18). Свакако, ова вера није идеолошко убеђење или фолклорни исказ, већ жива, делатна и богослужбена реалност која стоји насупрот невере, као пасивности или богоборачко-мизантропске активности. Нојев пример убедљиво сведочи да сами одређујемо своју судбину, да смо сами - у коначном смислу - своје судије.

Културолошко тумачење израза синови Божији препознаје покушај самообожења и последичну тиранију као основни грех претпотопних људи. Понавља се грех прародитеља, што сведоче и употребљени термини јер Ева видевши да је плод (забрањеног дрвета) добар (=леп) узе, док синови Божији видевши, да су кћери људске лепе, узимаше их како хтеше (Пост 3,6 упр Пост 6,1-2). Узнемирујућа бука људи, која је према Атрахазису навела богове да пусте потоп, дакле, била је заправо вапај обесправљених људи који досеже небеса. Потоп није хировит чин гневног и самовољног бога него спаситељски акт којим се прекида насиље. Трагика се открива у томе што су обесправљени људи сами постали насилци и варалице још слабијих. Вапећи против злочина који су трпели преобразили су се у злочинце у уској сфери свог деловања. Зато су потпали под осуду. Библијска нарација о потопу је изразито хуманистичка и опомиње на трагику покушаја самообожења које се неминовно завршава расчовечењем, насиљем и, коначно, смрћу.

Библијски наратив о синовима Божијим је загонетан (Пост 6,1-4). Постоји више тумачења овог одељка. Уобичајено је мишљење да су синови Божији (ангели или потомци побожних праотаца Сита, Еноса и Еноха), заведени лепотом људских кћери (= кћери Каниа). Према новијем, културолошком тумачењу, Блискоисточни деспоти су сматрани земаљским икнарнацијама небеских патрона и њиховим синовима, па су називани синови Божији. То се рефлектује у библијској поезији (пре свега царским псалмима). Аналогно, синови Божији су први деспоти и велможе Оријенталног света. Видевши лепоту жена које су их окруживале узимали су их како су хтели, односно отимали су кћери, сестре и жене потчињених људи стварајући хареме.

Извор: Православље