Витлејемски догађај
Захваљујући околностима једног пописа становништва, наложеног од стране римског цара Августа Октавијана, Богомладенац се родио у Витлејему (близу Јерусалима), а не у Назарету (на сјеверу Палестине) - гдје су живјели Јосиф и Марија, и гдје ће Месија провести највећи дио свог дјетињства. Овим су се испунила древна пророштва о томе како ће Избавитељ свијета доћи управо из овог малог јудејског мјеста.
Поштујући спровођење поменутог пописа, Господ Исус Христос је, пребивајући још у утроби Богородице, наговјестио да ће његов земаљски живот протећи у знаку поуке коју ће изрећи пред своје страдање: „Цару царево, а Богу Божије". Божија воља је била да дође на овај свијет, проповједа и започне обнову човјека и творевине, а да притом испоштује све законе-као оне римске, државне, тако и оне старозавјетне, јеврејске. (Зато је Исус одмах по рођењу обрезан, и због тога су Марија и њен муж Јосиф, вјенчани по јудејском духовном пропису.)
Међутим, цар Ирод није разумио Христову месијанску титулу „цара јудејског", па је чувши за Његово рођење у Витлејему, помислио како је добио политичког такмаца, претендента на његов земаљски престо. Због тога је извршио свирепо насиље над витлејемском дјецом (тражећи Христову смрт). Касније, у моменту Христовог Распећа на Голготи, натпис „Цар Јудејски" који је стајао на Крсту, био је израз смртне пресуде, коју су заједнички донијели јудејски свештеници и представници римског цара. Све се то десило упркос Исусовом инсистирању да Његово царство „није од овога свијета".Та врста грубог неспоразума, та манифестација острашћене панике земаљских владара, пред Богочовјеком, на жалост, остала је честа политичка појава, све до данас.
У својеврсном „судару свјетова", многи су политичари, наилазећи на Бога и Његову Цркву, отпочињали насиље и прогоне, а неки су, непримјерено, покушавали да (зло)употребе Христа за своје дневнополитичке потребе. Истини за вољу, бројни су свештеници, који нијесу нашли одговор на таква искушења, него су Цркву замијенили са овоземаљском државом. Али, Јудино издајство не умањује љепоту и узвишеност апостолске службе.
На почетку 2011.г., уочи православног Божића у Црној Гори, слушамо неке невеселе изјаве овдашњих политичара и аналитичара, које се тичу и Цркве и предстојећег државног пописа. Какве ли подударности?
Одлазећи премијер Ђукановић је, сумирајући свој политички учинак, констатовао како „смо завршили" питање идентитета и језика, а онда је најавио да је „још само остало" питање Цркве! То је дакле изјавио вишегодишњи премијер и предсједник једне секуларне и грађанске државе, који је при том декларисани атеиста. Мада ја лично не вјерујем у потпуни атеизам ничији, па ни Ђукановићев, вјерујем да је овај модел политике на првом мјесту пријетња насиљем према Цркви, а што је још важније за шире грађанство- то би било насиље према демократији и према постулатима грађанског друштва. Шта једна секуларна држава има да „завршава" са Црквом, осим да јој обезбједи уставну слободу вјероисповједања, врати одузету имовину, а њене вјернике стави у равноправан положај са осталим грађанима? Или то можда неко у „иродовском страху" савјетује Ђукановића да занемари постулате цивилног друштва и тражи „своју", „нашу"...или какву све не цркву?
И на крају-попис. Онај прије више од 2000 година донио се „Славу Богу на висини, на земљу Мир, а међу људима-добру вољу". Шта ће нам донијети овај црногорски попис 2011.г.? Како вам звуче најаве да неко „на сљедећем попису у Црној Гори очекује више Црногораца, а мање Срба", или констатације да број Црногораца са прошлог пописа (испод 50%) није довољан за једно политички стабилно друштво, или опет оцјене како је држава „оманула" на предходном попису? Свјесно избјегавам имена аутора ових „узвишених" мисли и стављам акценат на то да се ради о јавним личностима (црногорски политичари, књижевници и новинари). Ко ове изјаве схвати озбиљно, може да брине да ће један дио црногорских грађана, националних Срба, бити изложен „изношењу аргумената", по којима би, управо они (Срби дакле), могли допринијети стабилности нашег друштва, одричући се сопствених убјеђења из 2003.г.
Питам се, шта ће нам све то? Пропуштамо пост-референдумску прилику да ову државу градимо као уточиште и сервис свих њених грађана, као амбијент у ком ће они чувати своје идентитете (ма какви они били) и надграђивати их љубављу према средини која им омогућава слободан живот-Црној Гори, дакле. Долазимо у искушење да ова држава накнадно учитава и дограђује идентитет својим грађанима, силом аргумената државне репресије. Наизглед сличне ствари знају по својој суштини бити суштински опречне. Када један културни и национални идентитет тражи своју државу (и нађе је), то је-национализам. А кад држава грађанима (који су у њој и који је чине) уцртава њихов идентитет, то је онда, опростите на изразу,-нацизам. Што кажу у оној тв-реклами: „Није свеједно"!
Молим се Господу да нас овај дивни празник научи правом путу.
Мир Божији! Христос се роди!
Свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије
Извор: Митрополија црногорско-приморска
