Владика Василије: Светосавска посланица

Свом свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве

„Пута који води у живот Вечни, наставник и учитељ био си...."
из тропара Светом Сави

У свјетлости празника који су остали иза нас, али чија благодат и порука траје, као есхатолошки повјетарац, још увијек на почетку Нове 2011. године, ослушнимо шта нам богоносни отац наш Сава својим дјелом, учењем и свеобухватним јеванђелским животом, ами смо га назвали светосавским, поручује и на шта нас упућује.

Чудно је и то да је Премудри Господ призвао оца нашега Саву у вјечност на самом почетку године, као да нам жели показати ту, на прагу времена, да је пут Царства Небеског, уствари, пут Светога Саве, и да програм и идеал свих нас треба да буде јеванђелски принцип на коме почива живот оца нашега, принцип који се зове Светосавље.

Претходна година је била, по много чему, ако не посебна, а онда свакако поучна и незаборавна. Поједини моменти су показали да наш народ још увијек има слуха и жеље да констатује проблеме око себе који пријете да нас одвоје, не само од Бога, него и од нас самих, тј. да нас удаље од Христа, чијој смо икони призвани да се уподобимо. Међутим, без обзира на способност да сагледамо проблеме много је теже одупријети се искушењима, посебно ако она долазе, а увек је тако, са другим пратећим елементима. Сада се поставља питање, како одолити свим тим искушењима која често вребају у виду разних вукова у јагњећој кожи, украшених разним слоганима о људским правима, мислећи на све осим на људскост, у којима најчешће нема ни трачка јеванђелске љубави према ближњима, коју је, узгред, наш заједнички духовни отац Свети Сава небројено пута показао током овоземаљског живота. Зар нам светосавље као принцип, у том погледу, не говори нешто, или зар нас то не упућује на Нешто?

Ми, православни Срби, изданци „свештеног коријена" немањићког, из кога је изникао и Свети Сава, а и ми заједно са њиме, посебно би требало, а и шта више дужни смо да обратимо пажњу на оне основне, животне, вјечне елементе и принципе који су уткани у светосавље као философију живота. Јер та философија и ти принципи нису пролазне идеологије, ни класичне флоскуле, или политичке пароле, него је то јеванђелска истина, Вјечна Истина о томе да Господ Исус Христос није дошао на свијет да они који у „Њега верују погину" него да „имају живот вечни" (Јн. 3,15-16), и „то да га имају у изобиљу" (Јн. 10,10). То је знао Свети Сава и на темељу те истине изградио је и самосталну Српску Цркву-народну Цркву, учврстио и утврдио српску државу, а оно што је најважније народ је привео ка Богу, и то без насиља и присиле, него љубављу и миром. Ово је био Савин план и програм. Вјеруј у Бога, воли ближње, чувај праве вриједности, јеванђелске вриједности-то је био мото Светога Саве.

Данас, осам вијекова касније, кад је човјек у многим моментима друштвене реалности надмашио самога себе, имајући у првом виду технолошки и научни моменат и изазове које он са собом доноси, али и проблеме секуларизације и глобализације друштва, чини нам се, да је Свети Сава више него икада потребан нама, да нас управо својим животом и својом љубављу избави, на првом месту од нас самих, а потом и од свега што прети да нас уништи, не само као хришћане, него и као људе. Свети Сава нам је неопходан зато што нас он најбоље може научити шта је то несебична љубав према некоме, односно према свакоме без изузетка, а која је свима нама толико потребна, као хљеб насушни. Јер ми пред Богом, као народ, немамо ни бољег ни већег заступника, а ни покровитеља него што је то Свети Сава, који се тако несебично жртвује и моли та нас пред Престолом као једног читавог народа, јесте пут Светога Саве, тј, Пут који кроз Истину води до Живот Вјечни, а тај Пут је Христос(Јн. 14, 6).

Међутим, оно на што смо посебно хтјели да обратимо вашу пажњу, браћо и сестре, кроз призму светосавске науке, јесте породица као основни стуб друштва, или ''домаћа црква'' по Апостолу Павлу, а која је, чини нам се, данас у свим овим савременим токовима највише у опасности.

Свети Апостол Павле који је несумњиво у много чему био узор Светом Сави, особито у свом неуморном проповиједању Јеванђеља, породицу као везу мужа и жене, и све аспекте који једну такву заједницу подразумјевају, пореди са односом који влада између Христа и Цркве. На тај начин породицу, апостол Павле посматра не само као мјесто гдје се љубав најбоље показује и исказује, него гдје се та љубав освећује односно уводи у вјечност, као она која је изграђена као неуништива грађевина-Црква, и то на темељу ''краеугаоном'' који је Христос Бог наш. И тако је света породица гарант и светост друштва и државе, па и свијета. Ризница правих вриједности. То је заједница која не уништава човјека, него га шта више афирмише као личност, покатујући да је човјек тек у заједници за другим личностима-људима, а најпосле и са Богом, уствари тек тада човјек, јер управо у заједници човјек, односно ми људи, можемо да покажемо сав потенцијал и све могућности које са собом доноси несебична љубав према ближњема, а преко ње Благом Господу.

Породица ће бити јака ако је здрава, духовно јака и морално снажна, а гарант те снаге је Црква као заједница Тијела и Крви Хтистове, Светосавска Црква, и таква породица је у стању да се суочи са проблемима садашњице очи у очи, да им одоли и на крају и побиједи, И ако добро погледамо у историју нашега народа, али и у свештену историју Цркве, а морамо признати да је Свети Сава нашу националну историју учинио свештеном-боготражитељском, видјећемо да је све то, уствари, освештана историја породице из које су се изродили и свети владари, и свети архиепископи и епископи, и благочестиви сељаци, и богомудри научници, докрори и многи други, читава пејада светаца, а све то из снажне православне породице.
Зато је и породица, данас, у највећој опасности. Уништи породицу, уништи ту малу ''домаћу цркву'', значи уништи читав један народ. Породица представља последњу линију одбране. Из тог разлога многи, свима нама добро познати, и настоје деградирати породицу на тај начин што ће уништити светост и духовност породичне заједнице засноване на Јеванђељу, али и на здравом разуму, стварајући некакве хибридне моделе неприродних заједница између људи, односно легализирајући такве абнормалне везе. А што је можда најгоре, Свету Тајну Брака поистовјећују са својим хибридним чудовиштем, стављајући ту Свету Тајну у исту категорију са њим. О безумља! После тога долази неминовно до све већег, односно нижег пада и морала и вриједности, и на крају све бива дозвољено и слободно, а ако хоћете и обесвећено. Такав један ''квазилуксуз'' себи не смијемо да допустимо, јер смо као народ ''купљени скупо'' (1 Кор. 7,23), да би смо данас били робови гријеху.

И када на крају сагледамо и резимирамо комплетну реалност, видимо да ми и појединачно и као народ немамо другог пута до пута Светога Саве. Како лијепо каже похвална пјесма из његове службе, Свети Саве је за нас увијек био „Учитељ и Наставник пута који води у Живот Вјечни" кроз Господа Исуса Христа, који је, уствари, наше једини и истинско мјерило живота. Он је тај „краеугаони камен" на коме је Свети Сава изградио себе, и на који позива да и ми изградимо и утврдимо себе, постајући дио вјечне грађевине која се Црквом зове. Тек тада имамо могућност да избјегнемо стихију, коју модерно вријеме доноси, и тако избјегнемо једну свеопшту пропаст, морални потоп, да га тако назовемо, гдје једино „синови свјетлости", чланови Христове Барке-Цркве имају сигурно спасење.

Вјерујмо у Бога и то до смрти, јер и Он умре за нас. Волимо једни друге, као што и Бог заволе свијет свој. Угледајмо се на Оца нашег духовног и националног, Светога Саву, као што се и он угледа на Господа и у њему нађе спасење, да бисмо сви ми једног дана могли рећи заједно са Светим Савом:"Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал.2,20).

Ваш искрени доброжелатељ и молитвеник пред Господом,

+Василије

У Бијељини,
о Савин дану 2011.године

Извор: Епархија зворничко-тузланска