"Волију вас Срби из Африке"
Путопис из Африке Епископа ЗХиП Г. Григорија, објављен у часопису НИН бр. 3124 од 11. новембра 2010.г.
О Африци никада нисам размишљао много. У свести је одувек била присутна као удаљена географска тачка, егзотична и далека реалија, мутна и непотпуна представа о нечему што се налази изван видокруга свакодневног и обичног - и са малом вероватноћом за непосредан сусрет. Или, пре свега, као метафора: за колевку цивилизација и Хамове потомке, пустињу и сиромаштво, али и судар култура и светова, другачијост у односу на све оно што чини европски систем вредности и поимање живота. Африка није локус комунис - то је нека друга, туђа реалност за коју знамо да постоји, али изван граница нашег света, готово нематеријална, као апстрактан појам чије присуство или одсуство ништа битно не мења у нашем животу.
Јужна Африка и Јоханесбург, град необичне лепоте и место мог првог сусрета са афричким континентом, разбиће устаљене клишее и створити сасвим другачију представу о овом делу света. Након дванаесточасовног лета авионом - довољно дугог и напорног да изазове благу трему и нестрпљиво ишчекивање пред непознатим и новим - дочекао нас је град модерне архитектуре који у себи сједињује Европу и Африку, практичност и лепоту, модерне грађевине и задивљујућу природу препуну цветних пејзажа и дрвећа са којима је хармонично срастао у целину. Свој први утисак о Јужној Африци стекли смо кроз упознавање са Србима из Јоханесбурга. Јужноафричка парохија Српске православне цркве, наши људи и обострана радост сусрета. Дочек срдачан и топао. Док прилазимо парохијској цркви Св. апостола Томе, једна девојчица нас поздравља речима: Волију вас Срби из Африке. Ова једина српска православна црква на афричком континенту, саграђена 1978. године, типична је британска грађевина, али опет проста, топла, православна. Изнад улаза у храм - велика трака са натписом: Косово је срце Србије. Истовремено дирљиво и потресно сведочанство о привржености и осећају припадности матици из које су потекли. А у храму необичан призор - два православна свештеника црнца, тек наговештај изненађења која су нас очекивала следећих дана нашег боравка у Јужној Африци.
Парохијско имање и храм смештени су елитном делу Јоханесбурга, са свечаном салом, и лепо уређеном баштом и игралиштем за децу. Све то је резултат старања и пожртвованости старешине храма архимандрита Пантелејмона и његових парохијана. Јоханесбуршку српску заједницу сачињава око десет хиљада Срба који се из разних српских крајева на просторе Јужне Африке досељавају од 19. века па све до данас. Међу њима, као и свуда, Срби Херцеговци. Наши људи тамо су разнолики, али вредни и сложни. Као ретко где друго, успели су се добро уклопити у нову средину, али и сачувати и однеговати свест о свом пореклу, националној и духовној припадности. Док их у разговору посматрамо, спонтано се намеће питање: откуд они баш овде, готово на другом крају света? И сами судионици двовековне драме о потрази трбухом за крухом, која је расијала наш народ по целом свету, у трагању за својим местом под сунцем, бежећи од сиромаштва, ратова и иних недаћа које од памтивека потресају наше просторе - многи од њих ће се зауставити овде, и то заувек. Везе са домовином су многоструке и уочљиве. Чак и у носталгичној речи завичај која се нашла у називу тамошњег српског клуба; или у имену српске школе назване по Светом Сави.
Радост празника и сусрета смо, по благослову Његове светости патријарха српског г. Иринеја и митрополита јоханесбуршког г. Серафима, поделили заједно на Св. апостола Тому, служећи Литургију у парохијском храму посвећеном овом светитељу, уз саслужење свештеника скоро свих православних патријаршија и присуство верника Срба и православних црнца. Призор несвакидашњи. После тога, свечана трпеза у парохијској сали - радост, беседа и песма.
Јоханесбург се налази под црквеном јурисдикцијом Александријске патријаршије, jeдног од најстаријих патријаршијских престола и чувара трона Св. апостола Марка. Дом је различитих култура и припадника многих народа и вера - град контраста и судара разноврсних утицаја. Он представља Јужну Африку у малом: симбол успешног стапања две потпуно различите цивилизације. Овај спој супротности видљив је на сваком кораку - с једне стране, то је место благостања и високог стандарда земље која обилује дијамантима и златом, док је његово наличје сиромаштво, криминал и насиље на улицама. Упркос томе, људи се чине зачуђујуће питоми и безазлени, али и вредни и практични - што је још један израз стапања аутохтоног и дошљачког менталитета. На странце нарочит утисак оставља гостољубивост домаћина. Дочекују вас срдачно и отворено, али без комплекса супериорности својственог појединим европским народима који су изградили представу о својој земљи као о центру света и сматрају за страшан ударац свом националном поносу уколико се, на пример, не служите њиховим матерњим језиком. У Јужној Африци бићете добро прихваћени и ако не говорите течно енглески, па чак и ако сте у стању само рукама да се споразумевате. Посматрајући са стране, стиче се дојам да данашњи јужноафрички менталитет сједињује европске и афричке духовне и културне тековине, наметнуто и наслеђено, у једну успешну симбиозу присутну у различитим сферама живота. Ипак, највише од свега једног Европљанина ће изненадити одсуство депресије, или бар њена сведеност на минимум. Људи тамо као да живе неоптерећено и оптимистички упркос проблемима са којим се суочавају свакодневно, као што су поменуто сиромаштво и криминал на улицама.
И у природи су видљиви контрасти - шуме и пустиње, претеће животиње и прелепи пејзажи, опасност и лепота - и све то заједно и на једном месту, у облику и на начин на који нису свикла наша чула. И овде се, као и свугде, људи уподобљавају свом окружењу, срастају са њим, вишеструко. Ако пажљиво посматрате Јужноафриканце, неретко ћете видети у њиховом изгледу профињеност и достојанство, благе и безазлене црте лица, али ћете исто тако срести и пуначке и здепасте људе доброћудних физиономија.
Према ретко којем народу је историја кроз векове била у толикој мери немилосрдна - од периода робовласништва до колонијализма и апартхејда. Упркос томе, људи су у доброј мери очували менталну целовитост, безазленост и питомост, готово дечју. Они прихватају живот на један здрав начин, са свим његовим датостима - не уживљавајући се у улогу жртве и не копајући по болној прошлости као могућем извору беса и одмазде. Дубоке ране, које само наслућујемо из сетно-тужних погледа, видају непрестано идући напред, а не кроз статичност и самосажаљење. Изгледа да су те безазленост и доброћудност залог њиховог спасења. Пример су народа физички често покораваног, али са невероватно развијеном способношћу прилагодљивости која им је помогла да опстану. Овде није реч о склоности ка колективном забораву већ о умећу праштања - што је дубоко хришћански став. Стога не изненађује што се хришћанство на овом тлу веома брзо раширило и пустило корене. Симбол тог праштања је и председник Нелсон Мендела који је, након тридесет и две године проведене у затвору за време апартхејда, по доласку на власт опраштањем надишао сва понижења и увреде својих противника, створивши основу за помирење црнаца и белаца.
На крају се сабрало много сусрета и утисака. Из сваког смо научили понешто о нашим домаћинима и Јужној Африци. Ипак, чини нам се да смо на најупечатљивији начин доживели ову земљу приликом посете школи Св. Атанасија Александријског у Тембиси, црначком предграђу Јоханесбурга, у којој се изучава православна веронаука. То су најлепша деца на свету: песма, игра, љубав, али и сетна туга у очима, једном речју - лепота неописива. Истог дана смо посетили и сиротиште православног афричког свештеника о. Фрументија. Његова попадија и он се брину о двадесет и четворо сирочади. Певали смо, смејали се и плакали заједно - све је било незаборавно. Био је то чудесан дан.
Не мање упечатљив био је и сусрет са Кејптауном, градом добре наде, смештеном на два океана - Атлантском и Индијском. Место које вас својом необичном лепотом непрестано подсећа да је свет Божија творевина. Између ове две тачке -Јоханесбурга и Кејптауна - простире се Јужна Африка у целокупној својој разноликости и контрастима: са више од четрдесет милиона становника, око тридесетак језика и дијалеката, од чега једанаест званичних, једном од најбогатијих флора и фауна на свету и чак три главна града.
Колико год се трудили - тешко је пренети њихову реалност и интензитет нашег доживљаја. Широк је распон утисака, па је и идеализација на моменте неизбежна. Немогуће је верно и у потпуности осетити једну земљу и њен народ за свега неколико дана. Али је могуће померити границе сазнања и поимања света и освестити мисао о постојању једне државе суи генерис, која је, као што симболично говори име Кејптауна - земља добре наде и неограничених могућности. Ова земља, као и афрички континент уопште, цивилизацијска је колевка човечанства, али је народ духом и енергијом млад, динамичан и непатворен и зато мисионарење овде још увек представља изазов. Чини нам се да њихово време тек долази.
Својим боравком успели смо само овлаш да завиримо у ову несагледиву ризницу. А Јужна Африка је заиста велика ризница - духовна, културна и материјална. Отуда и наша запитаност: зашто увек и само Европа и Америка - зашто не и Африка и Азија? Географски ми смо у центру - имамо могућност и позвани смо да загрлимо све те светове.
Извор: Епархија захумско-херцеговачка
