Жан Пјер Шевенман: Признање Косова је трострука грешка

Жан Пјер Шевенман, бивши министар, пита се да ли је Француска толико немарна да дозволи у свом главном граду присуство новог амбасадора чак и пре него што заседа парламент? Г. Тачи је прогласио независност Косова, и опет се наши медији надахњују мноштвом застава које се вију у Приштини. Мало се труде се да нам објасне значење нове заставе Косова, имајући у виду да је тешко наћи оправдање што се звездице, које би требало да представљају ''етничке мањине'', налазе управо изван цртежа земље.

Признање државе Косова је трострука грешка

Грешка против историје. У овом случају, насупрот примеру балтичких земаља, никада није постојало независно Косово. Дуго времена под турском влашћу (као, уосталом, и Србија), Косово је након тога већ деценијама интегрални део земље која је рођена међународним споразумом: Југославије. У оквиру ове федералне државе било је део Србије, која, како је већ хиљаду пута наглашавано, управо на Косову види извор свог идентитета. Сигурно, променила се демографска слика. Сам Београд је допринео оваквом развоју догађаја, здушно примајући на Косово Шиптаре који су бежали пред диктатуром Енвера Хоџе. Онда се, кренуло ка замисли аутономије, која је и остварена. Зна се да је Милошевић аутономију поништио. Наравно, ко је био довољно знатижељан да мало прочита историјске изворе, могао је да открије да су један од разлога за такву одлуку биле и жалбе Срба који су у аутономном Косову били озбиљно малтретирани. Милошевић је аутономију поништио. Лоша одлука. Али, одговор засигурно није да са оде у другу крајност, да се створи држава тамо где је никада било није. Или, пак, идемо до краја. Исмејмо историју: признајмо турску Републику Кипар, да ли нас интересује Кашмир, хоћемо ли мало да поделимо Шпанију, Мали, Чад, итд... а Француска, зашто не и њу?

Французи не желе ништа више да знају о историји. Али, бар оно што се скоро десило, требало би да остане у сећању и да о томе размислимо. Србија, објект многих данашњих критика, није правила ни најмању потешкоћу при признању независтности Црне Горе, што је доказ да се не ради о манијакално непопустљивом ставу Београда.

Грешка против права. Рат,у који је НАТО, пренебрегавајући принципе међународног права, кренуо 1999. не би ли матирао Србе, криве због превелике репресије над покретом за независношћу, квалификованом као терористички.

Но, ваздушни напади НАТО-а ништа нису ништа средили. Да би победио, НАТО је морао да крене пешадијски, а то савезници, који нису глупи, сећајући се како су растурене нацистичке дивизије, никако нису желели. Стога се преговорима дошло до новог споразума између Срба, Руса, Американаца и Европљана, заснованог на резолуцији Уједињених нација чије постојање не треба заборавити, аи која је једини примењиви правни докуметн: Резолуција 1244 од 10. јуна 1999. Она понавља приврженост свих држава чланица ''суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије.'' Она позива на ''суштинску аутономију и стварну аутоадминистрацију на Косову''.

На аутономију. Не на независност, не на нову државу. На очување оног старог европског добра оличеног у хелсиншким уговорима. Управо под тим условима је Европа била у миру и њима је (заједно са САД) била поштеђена ужасног рата.

Наравно да нека резолуција није непромењива. Ако Савет безбедности просуди да Косовари имају права да прогласе независност, прихватиће нову резолуцију која ће да замени 1244. Али, ако Савет безбедности не промени или модификује резолуцију 1244, право остаје и данас оно што је написано у овом тексту.

То што Француска, након оних лепих говора из 2003. о поштовању права, следи пример САД и Велике Британије, то је онда један тужан развој догађаја. Ми нећемо да се придружимо нити табору реалиста, нити циника, него табору слабића, оних што из малодушности одбијају да увек и свагда преговарају.

Грешка против уједињене Европе. Завршава се један од оних кратких периода где се покушава са пројектом Европе, политичке Европе.

Ако Косово, које се налази, како са узбуђењем кажу и за Босну, на удаљености од само два сата вожње авионом, и није баш нека лепа тема за расправљање тој уједињеној Европи којој тако здушно тежили. Шта, дакле, ради уједињена Европа. Ништа, осим, засигурно, тога да само констатује своје поделе.

Но, грешка против Европе, у ширем смислу, Европе наших очева, Европе Атлантика и Урала, Европе која жели да прихвати и сматра и да Русија нису само неке степе у којима живе Татари окрутних очију, да су и Словени исто тако Европљани, а да идемо све до краја и да откријемо да су и православни Словени исто тако Европљани. Посебност Француске је била да је она западна земља, већински католичке културе, али, срећом, секуларне традиције, која је држала за руку православни исток и везала се особито чврстим везама са Србијом и Русијом. Што се тиче Београда, једина наша понуда је европски новац. Што се тиче Москве, шта она треба да ради: да пре свих, прихвати елементе антиракетног система, да маше америчким заставама пред носем старих православних свештеника? Пазимо се, да у свем овом узбуђењу потпуно не изгубимо разум. Имајући, додуше теоретску, репутацију да је стара држава, изнемогла од проба, итд. да ли је Францускта толико немарна да дозволи присуство новог амбасадора у престоници и пре него што заседа парламент, и да озбиљно угрози шансе за мир на континенту? Како онда, може да се разуме случај Кипра где су преговори још увек могући и бољи су, хиљаду пута, од напрасног ''признања'' на мишиће.

Извор: Le Figaro