Нове књиге

Др Гајо Гајић: Евхаристија - последања тајна Васкрслог Христа. Евхаристијско богословље Светог Николе Кавасиле.

Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле.

Идеја да се Црква може описати као евхаристијски начин постојања није изум теолога XX века. Никола Кавасила, последњи од великих византијских теолога, писао је и у XIV веку да  једини начин да се „опази” Црква јесте моменат када је она поистовећена са Евхаристијом. Он је пример патристичког коментатора који Евхаристију види као сабрање и радњу у широком ткању византијске литургије: текстови, химне, дело, покрети итд. Таква оријентација објашњава значај литургијског симболизма у Николиној мисли. Отац Гајо Гајић показује да повратак Оцима захтева пажљив поступак откривања смисла литургијског символизма, без којег нећемо схватити да lex credendi нема значаја без lex orandi.

Представљена књига „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ протојереја-ставрофора Сава Јовића

У Дому Војске Србије у Београду 17. октобра 2017. године представљена књига Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића, главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

У свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, која је до последњег места била испуњена љубитељима књиге, данас је представљено дело које је у основи докторска теза коју је аутор одбранио 2013. године не Учитељском факултету Универзитета у Београду. Представљању књиге присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, нишки Арсеније и моравички Антоније.

Жички благовесник, X-XI 2017.

Са радошћу Вас обавештавамо да је из штампе изашао часопис “Жички благовесник“. У овом броју је присутно неколико текстова који се баве појединим аспектима односа вере и знања или богословља и науке. Сваки на свој начин показују важност посматрања теме отвореним очима како разума тако и душе. Дакле, на трезвоумље је позван човек као целовито биће. По речима Вернера Хајзенберга, које су цитиране у једном од текстова из часописа, “наука и религија могу једна без друге, али човек не може без једне и без друге“.

Каленић 5/17

Христо Јанарис: Истина и јединство Цркве

Данас постоји велики проблем у богословљу - а исто тако и философији или било којој другој науци која се тиче саме суштине живота: удаљавање језика од непосредног искуства, односно ограничавање језика на интелектуалне категорије и схеме. Језик богословља постао је „стручни“ или „научни“ језик, то јест језик професије. Професионализам претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човековог живота.

Иза овог слабљења речи у границама научне неутралности, „крије се“ свеопшти човеков став или целокупна цивилизација. То је цивилизација која је утемељена на удаљавању речи од њеног личносног носиоца, желећи, истовремено, да реч повеже непосредно са суштином (или: суштином ствари), односно да појам повеже непосредно са „ноуменоном“ ради „објективности“ или позитивности знања.

Иван Д. Коста: „Заувек” - промоција на Сајму књига

Представљамо вам у новом издању књигу под називом Заувек вероучитеља Архиепископије београдско-карловачке Ивана Д. Косте, теолога и менаџера хотелијерства.

Промоција књиге одржаће се 24. октобра 2017. године у сали Пекић на Сајму књига у организацији издавачке куће Само корак с почетком у 19 часова. О књизи најбоље говори рецензија председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда.

"Опхрван неком блиском тежњом, чијег се имена не могу тренутно и поуздано да сетим, и од рођења стеченом жељом да је изнедри, Иван Коста се "открио" у књизи која носи име "Заувек" и тако је олакшао своју душу. У тој његовој личној мајеутици имао је првенствено на уму да осећања и животне вредности стави испред себе и да се у њима истински огледа. Стога је само романсијерски рећи да је главни јунак Срђан који је изаткао прелепу причу кроз странице које воде вечном и ономе што је ЗАУВЕК. А ступити на тле тога пута и држати временску равнотежу никада није било лако. Дакле, Иван Коста се по својим емотивним и зналачким особинама поистоветио са доминантном личношћу романа.