Наука

Тајна празника: Духови

У педесети дан након свог највећег Празника, Васкрсења Христовог, наша Црква слави и спомиње Догађај силаска Светог Духа на апостоле. Управо због тога што овај Празник пада у педесети дан по Васкрсу богослужење наше Цркве га именује као Педесетницу.  Међутим, назив Педесетница је значајан и због тога што повлачи паралелу са Старим Завјетом. Наиме, из Мојсијевих списа нам је познато да су стари Израиљци у педесети дан након Изласка (Песаха) примили Закон од Бога на Синају. Хришћанска Црква након Христовог изласка и преласка из смрти у живот прима од Бога Духа, који не исписује нови закон на каменим таблицама него на тјелесним таблицама срца (2Кор. 3: 3).

„Логосно срце“ кроз историју људске мисли

Прослављање празника Преподобног Јустина Ћелијског Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог, са благословом Преосвећеног Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске г. Лаврентија, заокружила је предавањем са темом „Логосно срце“ у Саборном храму.

Научни скуп поводом јубилеја манастира Прохор Пчињски

Међународна научна конференција „Црква пред изазовима савременог света" поводом 950 година од оснивања манастира Преподобног Прохора Пчињског и 700 година од упокојења Светог краља Милутина

Свети отац Прохор од ране младости, склони се од света и сујетљивости. У посту и зноју трудно се напреза, докле душу диже и с Богом је веза. Зверови му шумски другови бејаху, ангели га светли самотног чуваху. Светитељи Божји дивљаху се њему, јер их свети Прохор достиже у свему. А Господ му даде благодат обилну, власт над демонима, велику и силну. Моћ над болестима и разним мукама, да тужним помаже својим молитвама. Трудовима Прохор небеса присвоји, и небесног царства он се удостоји. Удостоји себе и другим помаже, да у царство дођу, који царство траже. Он пролазно баци и вечно прихвати, драгоцено благо – малом ценом плати. Чудотворац Прохор у небеском Рају, у небеском сада сав се блиста сјају. И помаже оне, који му се моле, који Христа Бога верују и воле.

Богослужбене особености Недеље светих отаца Првог васељенског сабора

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар)

У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. светих Отаца Првог васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји.

Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ

Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса.

Отац Александар Шмеман вели: Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“)

Богослужбене особености Недеље слепорођеног

У шесту недељу по Пасхи богослужбено се сећамо исцељења слепорођеног човека, савршавамо спомен на ово Христово чудо које је описано у Јовановом еванђељу. У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос исцелио слепорођеног човека, показујући и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ је подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).