Наука

Свети Николај Жички: O покајању

Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати! Ово не може сваки разумети. Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела. Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу. Каква самообмана!

„Читаоци о часопису“ – нова рубрика у „Православном мисионаруˮ

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање нашег званичног мисионарског гласила у медијима.

У оквиру нове рубрике Читаоци о часопису, која ће заузети своје место међу 68. страна Православног мисионара, намењена је кратким порукама и утисцима читалачке публике. Позивамо све читаоце да нам доставе кратке поруке и утиске и на тај начин постану наши сарадници у овом мисионарском делу.

Свештеник Александар Шмеман: Устаћу и поћи ћу…

„Устаћу и поћи ћу…“. Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.

Прилози за историју Владичанства горњокарловачког

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који је свој рад започео 31. маја 1951. године у Београду,[1] под представништвом Патријарха српског Викентија (Проданова), једна од тема била је попуњавање упражњене Епархије сремске. Овај предлог Сабору је изнео Епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић),[2] који је уједно предложио Епископа горњокарловачког Никанора (Иличића) за попуњавање исте.[3]

На ријекама Вавилонским

„Како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој“  (137. псалам)

Док ђаци умилно поју стихове псалма, стојим код врата цркве Светог Георгија на Ћипуру  и размишљам о томе како нам је добар дио пријеподнева прошао у припремама за бденије. На часовима сам им причао о богослужбеним правилима везаним за Недјељу о блудном сину. Једна од посебности се састоји управо у пјевању поменутог псалма, који нам својим дубоким смислом најављује скори долазак периода Великог поста. Након завршетка бденија, при изласку из храма, наилазимо на несвакидашњи призор. Наиме, сасвим малу дјевојчицу родитељи су обукли у традиционалну црногорску ношњу, попели је на степенице цркве и сликавају је из разних углова. Поздрављам их, желећи тако да отклоним нелагоду због тога што смо их накратко прекинули у том, за њих, очито необично важном ритуалу. Но, на свој поздрав, не добијам никакав одговор.

Свештеник Вукман Петровић: Светом Симеону Мироточивом

Мој Свети Симеоне, и да немамо никога у роду нашем на кога би се угледали, твој образ био би нам довољан. Ако желим да имам веру ревносну, веру Христову,у тебе гледам Свети Симеоне ревнитељу вере православне, чувару Истине и предања светих Отаца. Ако желим да будем родитељ у тебе гледам Свети Симеоне, истински родитељу, и дивим се твојој бризи, и жртви, и мудрој поуци за децу твоју и децу рода српскога.

Ако желим да будем витез, у тебе гледам Свети Симеоне и дивим се твојој крепкој десници што подиже и сачува међе отачаства нашега. Ако желим да будем градитељ светиња, у тебе гледам Свети Симеоне, јер ти нам подиже Свету Студеницу, мајку свих српских цркава, украс наших душа у векове. Ако хоћу да будем монах, у тебе гледам Свети Симеоне, смирени оче што остави славу земаљску и као небопарни орао узлете изнад слабости овога света.