Богословље

Панајотис Ј. Скалцис: Начин Причешћивања лжицом

Панајотис Ј. Скалцис
професор Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну

Начин причешћивања лжицом

Смисао и предобраз лжице

Реч λαβίς (лавис, хватаљка, машице, лжица, кашичица), од глагола λαμβάνω (ламвáно, узимати), означава алатку којом се узима нешто, на пример хватаљку[1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, пошто је он примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафимâ узео машицама са олтара и ставио га на усне пророку[2]. Овај чин предображава свето Причешће. „Онако како је један од серафимâ узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају Хлеб, дакле Тело Господа Христа и дају га народу“.[3] Тако је израз λαβίς (лавис, хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике, тојест евхаристијског живота Цркве, али је разумеван различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.

Недеља 26. по Духовима – Прича о безумном богаташу

У 26. недељу по празнику Педесетнице на светој Литургији слушамо јеванђелско зачало које је познато као Прича о безумном богаташу. Овај Јеванђелски одељак се налази у Јеванђељу по Луки у 12. глави од 16. до 21. стиха:

Свети Порфирије Кавсокаливит: О истинитој и лажној љубави према Цркви

Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (Јн 10, 16). Треба да саосећамо са Црквом. Да је веома много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух којем сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања. Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима.

Свети Григорије Палама о догађају увођења Пресвете Богородице у Храм

Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у истинско тајно светилиште, да приступи предворју Обитавалишта у којем је отпочинуо Онај што пребива у свему постојећем, Цар небески и Господар господара што даје силу васцелој природи? Која би беседа макар мало могла да јој се приближи по достојанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедање о Њој Самој и говорили о догађајима око ње, тј. онима који су се десили пре и после неизрецивог рађања? Ко би могао изразити доношење неизрециве хране са небеса, руковођење са висина оних који су издалека требали да дођу на поклоњење, славословљење мноштва ангела који су небеско сјединили са земљом сабирајући их у потчињености овој васељенској Царици?

Богослужбене особености празника Ваведења Пресвете Богородице

Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном Предању. Свештено предање о празнику увођења Пресвете Богомајке у Светињу над светињама јерусалимског храма сачувано је код древних Отаца Цркве, као и у многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичин празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај.

Тропар преподобном старцу Порфирију, глас 8

Апостолском ревношћу живећи,
и Христовим именом се наслађујући,
и свима љубав Божју проповедавши,
свагда си у њој обитавао,
и многе душе њоме си исцелио
и васкрслом Господу их привео.
Зато ти који си насеља светих наследио,
похитај ка нама 
и поведи нас у наручје Божје,
нас који ти радосно кличемо:
Радуј се преподобни оче Порфирије!