Богословље

Пост у част Пресвете Богородице

У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.

Свети Максим Исповедник: О Крсту

У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста).

Пост као саставни део литургијског живота

Круна нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.

Игуман савински Макарије: Љубав која се остварује у слободи је основ односа Бога и човјека

Утврђујући ученике у вјери и обећању које је донио на земљу, Христос каже да ће се Он вазнијети на небеса како би умолио Оца да пошаље Духа утјешитеља, који ће свједочити истину у овоме свијету. Господ све чини како би своје ученике утврдио у вјери, да се не уплаше и саблазне од кнеза који влада овим свијетом, а који, долазећи, узима данак гријеха људског у овоме свијету, узимајући и сваког оног ко гријеху служи. Христос додаје и то да кнез овога свијета у Господу не налази ништа. Човјек у овоме свијету сам бира коме ће служити, по томе како ће усмјерити своје психоифизичке способности.

Епископ стобијски Давид: Свете Тајне - учествовање створеног у нествореним

У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.

У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.

Главни задатак Цркве је привођење људи Богу

Богоопштење, сједињење с Богом - ово је главни циљ живота хришћана. Све остало је другостепено без обзира колико нам се чинило важним. Све свете таjне, богослужења, обреди и молитве човеково срце побудђивају на богоопштење, одводе суjете, мирских мисли, уздижу особу ка том главном циљу - сједињењу с Богом. Црква је увек са својим људима. У тузи и радостима. Од рођења до смрти. Све у Цркви предвиђено служи за утеху, надахнуће и помоћ људима. И фигуративно и дословно сваког дана, од када постоји оваj свет. Црква jе са здравим људима и болесницима, Црква је са онима који се радују и тугују, Црква са онима који се рађају и умиру.