Митрополит Иларион: Главна мисија жене јесте преношење живота
Гост телевизијске емисије „Црква и свет“ на телевизијском каналу „Русија-24“, који води председник ОСЦВ митрополит Волоколамски Иларион, 6. јула 2013. године био је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов.
Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о демографском проблему и о проблему абортуса. Код мене у гостима је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов. Помаже Бог, Алексеју Сергејевичу!
А.Уљјанов: Бог Вам помогао, Владико! Проблем абортуса је заиста изузетно актуелан нашој земљи, посебно ако имамо у виду изузетно тешку демографску ситуацију у којој смо се нашли.
С једне стране, жалосне стране „руског крста“, односно преовладавање морталитета над наталитетом, које се код нас запажају још од 1992. године су се унеколико зближиле. Данас морталитет не премашује наталитет тако много као протеклих година, - у току последње године је је мањи од 100 хиљада. Ипак, очекује нас врло сложен период кад ће у активан узраст ступити нараштај рођен 1990-их година, а та генерација је врло малобројна. Дакле, Русију очекује својеврсна демографска јама из које се, нажалост, засад не види излаз.
У вези с тим посебно оштро се поставља проблем абортуса, због тога што по њиховом броју ако се рачуна по једној жени, по једном рођењу Русија, нажалост, носи палму првенства. То није чудо – јер управо је совјетска Русија 1921. године указом Совјета народних комесара под руководством Лењина прва на свету легализовала абортусе. И код нас, нажалост, има јако много људи који мисле да је абортус знак некакве цивилизованости и поштовања права жена. Међутим, то уопште није тако – јер, управо су бољшевици први легализовали абортусе. Управо на њихово инсистирање су после Совјетског Савеза 50-их година абортуси били легализовани у земљама Источне Европе.
На Западу су се слични процеси теже развијали – после такозване сексуалне револуције 1968. године. У друштву су се одвијале бурне дискусије у којима су активно учествовали противници абортуса – између осталог Католичка Црква и протестантске цркве. И на крају је став противника абортуса узет у обзир. Због тога на Западу, без обзира на формалну дозволу, држава чини све да одговори жену од абортуса. Постоји читав низ механизама који су на то усмерени. Главно је да се абортуси на захтев жене плаћају – исти ови католици, на пример, никад не би пристали да плаћају убијање деце као порески обвезници. За њих је то незамисливо. Бесплатни абортуси на захтев жене се обављају само у неким провинцијама у Канади.
Иако још увек имамо најлибералније законе у погледу абортуса, наша држава је у последње време предузела низ корака ради ограничења абортуса. Ограничен је списак социјалних показатеља за вештачки прекид трудноће, ограничена је реклама абортуса. Уведена је такозвана „недеља тишине“, односно жени која је одлучила да изврши абортус даје се време да размисли да ли вреди то чинити. Лекару је дато право да одбије да изврши абортус због религиозних разлога.
Не можемо да не кажемо нешто о огромној улози коју је овде одиграла Црква. Она је прва почела да говори о проблему абортуса и покренула је одређене иницијативе. Ипак, запажа се жалосна слика: ако погледамо карту раширености аботуса у свету јарко црвеном бојом су обележене, да тако кажемо, земље православног света. По броју абортуса воде Русија, Украјина, Бугарска, Румунија и Србија. Чим пређемо у католички свет због нечега одмах нагло пада број абортуса. С чим је ово повезано? Можда Црква треба да заузме још активнију позицију у вези с овим питањем?
Митрополит Иларион: Као прво, хтео бих да истакнем да Православна Црква, исто као и Католичка, абортус сматра смртним грехом. У Православној Цркви абортус се изједначава с убиством. Као свештенослужитељ (већ 26 година служим у овом звању) разговарао сам с великим бројем жена које долазећи на исповест нису чак ни подозревале да је абортус грех. Долази таква жена на исповест, набраја разне грехове и чини се да је списак окончан. Међутим, кад јој се постави ово, нажалост, традиционално питање: „Да ли сте абортирали?“ – испоставља се да јесу, и то не једном или два пута. Ова ситуација без икакве статистике показује нама, пастирима, какве су трагичне последице моралне кризе у нашој земљи. Дубоко сам убеђен да главни узрок оне црвене мрље на карти о којој сте говорили, није економска, није финансијска ситуација, већ је то морални приступ. Ако је скала човекових приоритета саграђена тако да се рађање и васпитање потомства не налази на првом месту, већ можда на десетом, или уопште није укључено у ову скалу, дешава се оно што се догађа код нас: жена се врло лако одлучује на абортус, а за то се стварају најповољнији услови. Лекари понекад наговарају жену на абортус кад за то нема никаквих медицинских показатеља. Ако је реч о неким специјалним случајевима, кад је на пример, живот мајке у опасности, увек постоје изузеци од правила, али је код нас, нажалост, постало правило да се абортус врши на први захтев, на прво изражавање жеље од стране жене. И то се, као што сте то истакли, чини од новца пореских обвезника, односно ова озакоњена убиства ми плаћамо, плаћају они људи који су по унутрашњим убеђењима противници тога.
Улога Цркве се пре свега састоји у просвећивању, зато што не можемо да изађемо на крај с овим проблемом на неки механички начин. Само делимично можемо да га решимо уз помоћ правилно постављене демографске политике, посредством материјалне помоћи која је апсолутно неопходна, али је главно то што треба да покушамо да „прекодирамо“ своју сопствену свест у моралном и духовном смислу. Људи треба да постану свесни да је рађање и васпитавање деце света обавеза. И то радосна обавеза, која доноси срећу и задовољство. Ми, свештенослужитељи, говоримо о томе с амвона и у медијима. Али, врло је важно да имамо подршку грађанског друштва. Погледајте телевизијске емисије: ако се у њима приказује срећна породица, то је по правилу породица с једним дететом. Практично не видимо на телевизијском екрану породице с више деце – једино можда у случајевима кад се ради о неким већим социјалним проблемима. И ово психолошко испирање мозгова које се одвија посредством гледања телевизијских емисија и филмова ове врсте, потире просветитељски рад. Да би се решио овај проблем потребни су заједнички напори и државе, и Цркве, и свих здравих снага друштва.
А.Уљјанов: Владико, говорили сте о раду Цркве. Сећам се да у регионима ради јако много црквених центара. Постоји изванредан центар „Материнство“ у Ивановској области. Има центара у Краснојарској покрајини, у Вологодској области. У Москви има свештеника као што су Максим Обухов и отац Димитрије Смирнов. Сви они обављају колосалан посао. Сећам се изванредних плаката који су били окачени по читавом метроу пре десетак година: „Абортус је озакоњено убиство деце.“ На њему је била приказана раскомадана беба. Лично сам видео како су жене гледале овај плакат и плакале. Видело се да је успео да допре до њихових срца. Можда је због тога Москва данас на последњем месту у земљи по броју абортуса на једну жену и на број рођења. А до краја 1980-их година, почевши од 1920. године Москва је као главни град, као „најпросвећенија“, „најнапреднија“ под знацима навода, заузимала прво место по абортусима. И без обзира на то, у свести Московљана је дошло до помака – мислим да се то десило захваљујући раду подвижника о којима сам говорио.
Митрополит Иларион: Ја нисам присталица агесивне рекламне делатности и сматрам да су у наше време много делотворније методе убеђивања. Поменули сте оца Димитрија Смирнова. Сећам се како је на једном од сусрета посвећених управо овом проблему, рекао: „Код мене је демографски проблем решен. Наталитет је код нас као у Бангладешу.“ Наравно, то може да изгледа као шала, али је стварност. У размерама бар једне црквене заједнице у потпуности се може остварити таква промена у људској свести, која омогућава повратак за човека природном доживљају породице као извора среће, а деце као благослова Божијег. У суштини, овај доживљај је сад изгубљен. Кад многи савремени људи размишљају да ли да узимају децу (не волим овај израз – „узимати децу“, као да се ради о томе да човек узме пса или мачку), пре свега замишљају материјалне проблеме који су с тим повезани. Не размишљају о томе да деца доносе срећу, да се у знатној мери смисао нашег земаљског живота састоји у томе да се овај живот пренесе другима, да наш живот живи у нашим потомцима.
А.Уљјанов: Владико, ја сам отац неколико деце и знам каква је то радост – кад човек нема једно или двоје деце. Кад има и најстаријег сина, и средњег, знам како је то кад један другом помажу, како се заједнички веселе, како се свађају, како решавају своје проблеме. Посматрајући познанике и пријатеље који имају више деце приметио сам да се условно могу поделити на три групе. Прва група су свештеносужитељи, односно гавну улогу овде игра религиозни фактор; друга група су предузимачи, односно људи који свом потомству могу да обезбеде достојну будућност и рађају много деце. Трећа група су радници из сектора за информационе технологије, односно, по правилу они очеви који примајући не претерано високу плату могу да мењају свој график радног времена и да много времена проводе с породицом. (Иако, наравно, треба рећи да су већином моји другови с више деце у свим групама – верујући људи.) На моју велику жалост, ван ове три групе нисам видео људе с више деце у својој средини. Можда и државна политика треба да учини нешто у овом правцу?
Митрополит Иларион: Држава може да учини јако много да помогне породици и материнству. То се тиче и материјалне помоћи. То се односи и на промену људске свести у том смислу да лик мајке буде позитиван лик, да се материнство доживљава као нешто што заслужује апсолутну и свестрану подршку, да рађање деце постане приоритет. Говоримо о модернизацији, о новим технологијама – али коме ће бити потребне ове нове технологије ако не буде имао ко да их користи? У државним размерама демографска политика треба да постане апсолутни приоритет.
Враћајући се моралној компоненти ове трагичне појаве о којој говоримо желим да истакнем да је за мајке врло важан рад на објашњавању, укључујући и рад који Ви обављате, који обављамо ми у Цркви. Циљ овог рада је да се помогне жени да схвати да плод који се појавио у њеној утроби није просто неки део ткива који се може исећи, као што се одсече слепо цревно, већ стварно живо биће. И ова „недеља тишине“ многим мајкама помаже да постану свесне тога и да одустану од абортуса.
Матерински инстинкт је урођени инстинкт код жена. За жену је природно да тежи ка рађању деце, ка преношењу живота. Кад је Бог стварао прве људе Он је жени дао име Ева, односно живот. Преношење живота је у суштини главна мисија жене. Данас различите идеологеме, које се убацују у свест људи кроз средства за масовно информисање и кроз систем образовања, у суштини лишавају жену овог природног доживљаја детета као блага и среће. Жени се говори да у правима треба да се изједначи с мушкарцем, да треба да оствари професионални успех, материјално благостање, да се срећа састоји у томе. Због тога многе жене одлажу рађање деце и одлучују се на абортус објашњавајући то тиме да нису спремне а рађају децу зато што немају стан, зато што им је плата мала. Кад се стекну све околности, кажу, планираћемо и дете.
Још једна синтагма која у мени изазива потпуно противљење јесте „планирање породице“. Овде је врло тешко нешто испланирати, зато што се врло често испоставља да жене које су извршиле абортус више не могу да роде дете касније – кад „испланирају“ да то учине. И тада почињу да траже неке вештачке методе и алтернативне путеве да зачну дете. Врло често се показује да је то животна трагедија. Веома је важно да жене, младе девојке, које размишљају о томе да ли да изврше или да не изврше абортус имају у виду све ове последице. А за то је потребно да им се то објасни.
Желео бих да поменем дискусију коју сам водио на једном од наших универзитета и у којој су учествовали млади људи, углавном девојке. Говорили смо управо о абортусима и изражавана су најразличитија гледишта. У принципу, дисусија је била прилично бучна док нисам рекао: „Хајде да размислимо о томе да сви ми, који се налазимо у овој слушаоници, седимо овде и живимо у принципу само због тога што наше маме нису извршиле абортус.“ Наступила је потпуна тишина. Вероватно је свако почео да размишља о себи, о својој мајци, о својој судбини и о свом потомству. Треба да објашњавамо људима ове једноставне истине. Треба заједно да радимо на томе да људима вратимо породичну срећу, како би се жалосна демографска тенденција у нашој земљи радикално променила у супротном правцу. Захваљујем Вам се, Алексеју, на томе што сте били гост емисије. Хвала Вам за Ваш труд!
