Преподобни Максим Исповедник

Максим Исповедник (581-662), монах и мученик, творац широког богословског система у којем је синтезовао све што је створила византијска теологија од Оригена до Ареопагитских списа. Он је написао Стослове о љубави, Амбигву коментаре на библијске и отачке текстове (Григорија Ниског и Дионисија), Мистагогију (628-630), Одговоре Таласију, Дијалог са Пиром. Доминирао је христолошким спором који је изазвало „монотелитство“ (подржавао га је и цар Ираклије) и „моноенергизам“, јеретичке доктрине које учаху ово: ако воља (thelima) и радња (energeia) зависе од ипостаси, у Христу постоји само једна воља и једна радња (енергија).

Максим побија ову јерес учећи да, иако је ипостас јединствена, две природе чувају своје енергије и воље, односно Христос има две воље и две енергије.Он појашњава тринитарни речник: „суштина“, „моћ“, „енергија“, говорећи даје енергија суштинско конкретно манифестовање бића. У ипостасном сједињењу свака природа чува своје одлике (idiomata). Такође, он прави разлику између природне воље (thelima) и воље или слободног избора (gnomi) који је последица греха. Исус је имао природну вољу људске природе, али је био слободан од изборног тренутка. Пошто се грех јавља на равни гномичке воље, Исус нема греха. Премда је слобода слика Божија у човеку, човек се сучељава са том двојности избора и намере. Спасење је лично делање, то јест зависи од личне воље свакога.

Извор: Митрополија црногорско-приморска