Свети Симеон Мироточиви (Велики жупан Стефан Немања)

Овогодишњи помен Преподобнног Симеона Мироточивог пада у јубиларну 900-у годишњицу његовог рођења. Било је то 1113. или 1114. године када се родио у Зети, Рибници најмлађи, четврти син жупана Завиде – Немања. Обележавамо сто година Великог рата или Првог светског рата (1914-2014), као и 200 година страдања Београдских мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија (1814) када је крваво угушен Први српски устанак.

Немирни 12. век прошао је у знаку коначног конституисања самосталне и јаке, и споља и изнутра, и духовно и политички, Српске државе која од сада слови као Немањићка Србија на мапи Европе и целог света. Сагледавајући укратко целокупан живот и дело великог жупана Стефана Немање, могу се јасно оцртати два поља његовог рада и деловања на којима је оставио неизбрисиве трагове. Прво поље његовог деловања јесте рад на учвршћивању и уређењу српске државе, по чему је остао упамћен као родоначелник светородне владарске породице Немањића. Отуда Св. Николај Жички и Охридски упозорава, не само њему савремене српске политичаре, да добро воде рачуна како владају и да увек имају у виду да су ову земљу стварали и њоме владали светитељи, а међу које, свакако на првом месту спада Св. Сиомеон. Друго важно поље његовог рада, и као владара, а и лични подвиг као монаха, јесте старање о Цркви, о вери православној као интегралном саставу народне државе. Од посебне је важности његов лични пример монаха, задужбинара, Светитеља чијем ће примеру многи следовати у потоњој српској историји. Ова два аспекта живота и дела Св. Симеона су неодвојива, међусобно се преплићу и најреалнија су слика наше, и државне и црквене прошлости.

Наиме, полазећи од основне библијске поставке, „у вечни спомен биће праведник“, и „праведник ће од вере живети“, да је човек, људско биће као најсавршенији створ Божји састављен из душе и тела, и да као такав егзистира овде на земљи као житељ уређене државе, а да се вечно спасава у, и кроз Цркву као душу сваког државног организма, биће нам јасно и Немањино животно дело и прегнуће. Ни само једно, ни само друго, ни само држава, ни само Црква без државе. То начело дијархије или двојединства, чини се идеално је остварено управо на Немањином примеру. Он је то остварио најпре на свом личном примеру, а потом и у држави свог времена, а томе су следовали и његови наследници.

Заслуга за све ово припада Св. Симеону-Стефану Немањи који јесте отац отаџбине и нације, Pater Patriae, Отац Отечества, „господар свих српских земаља“. Остали би дуго набрајајући све тешкоће и препреке, и спољашње и унутрашње, које је пребродио остварујући своје велико дело чији смо баштиници и наследници све до данас, били ми тога довољно свесни или не: – битка код Пантина на Косову са браћом (око 1166), борбе са Источноромејским царем Манојлом 1 Комнином (1172) (1143-1180), и коначно, битка на Морави 1190. У контексту европске историје ништа мање нису сложене прилике крсташких ратова – Стефан Немања је савременик два крсташка рата – другог и трећег, а на помолу је био, за православни свет, катастрофални (1204) четврти крсташки рат; војни подухвати латинског Запада против најезде мухамеданаца на Истоку – Немањини сусрети и преговори са немачким царем Фридрихом 1 Барбаросом у Нишу 1189. године, а пре тога његово посланство у Нирнберг (1187). Победник на бојним пољима, али исто тако и достојанствени заробљеник на улицама Цариграда (1172), са омчом око врата, гологлав и босоног, али је, „високо израстао и леп на око“. Из свих бура и метежа излази као часни победник, и поносни, и увек усправни државник. „Онај кога се сви бојаху и трептаху на све стране, сада се могаше видети као један од туђинаца, убог, ... и проси од свих опроштај“, каже његов син и животописац Св. Сава, видећи га као скромног монаха на Св. Гори.

Није било довољно само политички објединити све српске земље у једну компактну државу, победити унутрашње размирице са браћом, и најближим суседима, проширити границе државе с којом рачуна цео тадашњи свет. Све ово не можемо на прави начин добро разумети, ако не сагледамо духовну подлогу и позадину целокупног Немањиног подухвата од почетка до краја. Свето Писмо почиње речима: „У почетку створи Бог небо и земљу...“ (Пост 1:1). Немањин почетак је и наш, и он гласи: „Иштите иајпре Царство Божије и правде његове, а све остало ће вам се додати“ (Мт 6:33). С Богом је све почињао, и у Њему све завршавао. Зато је његово дело дуговечно, свето и честито јер је сазидано на чврстом камену вере, по речима Светог јеванђеља. Све олује и ветрови и земљотреси овога света нису га могли порушити и уништити. Владао је 38 година као духовни пастир свог народа „приводећи“, пре свега Господу, као у старини велики пророк и боговидац Мојсеј, нови народ, као „други Израиљ“, изабрани Српски народ. С правом му његови животописци, а има их тројица: Св. Сава, Стефан.

Првовенчани и јеромонах Доментијан, приписују епитет равноапостолни – јер довршава потпуну христијанизацију Срба, као што је то чинио равноапостолни Св. цар Константин Велики у Римском царству, или као равноапостолни руски кнез Владимир Кијевски (988), како о томе пише Св. Иларион Кијевски у свом делу „Слово о закону и благодати“. „Његова добра вера“, каже његов животописац јеромонах Доментијан, „беше у спрези с влашћу“. „Не живи човек само о хлебу, већ од сваке речи која излази из уста Господњих“ – читамо у Св. јеванђељу. Другим речима, ни велика и јака држава сама по себи не значи све, и не значи много. Зато Стефан Немања најпре се стара да сачува чистоту православне хришћанске вере од јеретичких утицаја у свом отачаству, који су долазили и са Истока и са Запада, од богомила, манихејаца разних врста. „Господин свих српских земаља“ у главном граду Србије, Расу, одржава црквено-народни сабор на којем је, попут древних васељенских сабора Цркве, осуђена „мрска и триклета јерес“, како бележе његови савременици: „Хулу наносе на Духа Светога и деле недељиво Божанство“. Он ревнује попут пророка Илије у Старом Завету: јеретике кажњава и прогони: „Лиши их земље од државе своје, а домове и имање њихово раздаде ништима и прокаженима, а његове нечастиве књиге спали“.

 Земљу је оградио и опасао великим светињама као најбољом заштитом и оградом, које и данас стоје – односно, црквама и манастирима: Св. Никола у Топлици, Св. Богородица на реци Косаници, Ђурђеви Ступови код Раса, Св. Никола у Кончулу, Студеница на Влаху Староме – „мајка свих српских цркава и манастира“, „бјел Вилиндар на сред Св. Горе“, да поменемо само неке његове задужбине које и данас красе наше отачество.

 Зато је он наш свети родоначелник. Ако по, француској изреци, племство обавезује (noblesse oblige), онда смо и ми дужни да, не само поштујемо, него и следујемо, и дела, и веру нашег оца нације, Преподобног Симеона. На Благовести, 25. марта 1196. године на сабору у Расу, Стефан се одриче престола који му је, како каже, даривао сами Бог. Поука упућена том приликом сину и наследнику Стефану, упућена је и нама: „Зато чеда моја. не заборављајте учење и праведни закон који установих. Јер. држећи се њега. имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу. и моју, иако грешну молитву“. Кратак је пут којим идемо. живот је наш дим. пара. земља и прах... Бога се бојте. валадаоца поштујте. цркве украшавајте. епископе слушајте. јереје поштујте. монашки чин уважавајте. да би се они молили за вас“. Ништа нам Св. Симеон не саветује што сам није испунио. Онај, пред којим су стрепели и дрхтали непријатељи, и кога су сви уважавали, постаје најобичнији и најскромнији монах, најпре у својој ктиторији Студеници, а потом на Св. Гори у манастиру Ватопеду, а потом он и синови му оснивају Хиландар као “умни град своме отачаству". Ктитор за сва времена постаје заиста духовни родоначелник Српског народа - он је отац првог архиепископа самосталне Цркве - Светог Саве, и отац првог српског краља Стефана Првовенчаног у монаштву Симона монаха.

Свети корен, свети почетак који рађа свете плодове све до данас. Свети корен, света „многоплодна лоза“, има место и на нашим фрескама као лоза Немањића која још увек треба да расте, да се развија, и грана, и доноси плодове, по речима Св. Јеванђеља. Његов син и животописац Стефан Првовенчани, с правом свога оца назива да је апостол, да је мученик – односно велики трудбеник, који се трудио и подвизавао до крви за свој род. Он је истовремено и силни војник „јер огради васељену крсним оружјем даном му од Господа, јер, ратовавши одагна сво наше злонаравље, и српом вере искорени и посече трње преваре у свету свом“. Зато му се усрдно и предано молимо речима једног нашег савременог светитеља и духовника, Преподобног Јустина (Поповића) Ћелијског, са којима ћу и завршити ово кратко казивање:

 Радуј се умни граде отачаства твога, Свети родоначелниче наш, моли се Господу Христу Који је теби био помоћник, да и нама буде брзи помоћник и Спаситељ у свим невољама и искушењима нашим, сада. и увек и кроз све будуће векове. Амин.

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Радомира Поповића
изговорена 26. фебруара 2014. године
на Светосимеоновској академији на Коларцу