Педесетница као старозаветни празник
Педести дан после јеврејског највећег пазника Пасхе зове се према броју дана између једног и другог - Педесетница (грч. Пентикости) или Празник седмица (Изл 34,22) или Празник жетве (Изл 23, 16), као и Дан првих плодова (Бр 28,26).
Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства под Мојсијем, за што нема библијског основа. Од 16. нисана обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан празновања Педесетнице, који је падао 6. сивана (негде крајем маја) (Изл 23,16-19; 34,22; Лев 23,15-22; Бр 28). Педесетница је била јеврејски дан молитве, и народу се нарочито налагало да се радује пред Господом, са својим укућанима, слугама, левитом у своме месту, а и туђин (дошљак), сирота или удовица имали су се радовати „на месту које изабере Господ твој да онде настани име своје“ (Понз 16,9-12).
Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првине жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа, и давано свештеницима; с обзиром на то да су хлебови били квасни, нису могли бити принети на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле, као жртва паљеница: теле, два овна и седморо јагањаца „са даровима својим и наљевима својим“ (жртва од пића) и јарац као жртва за грех.
Све до приношења пентикостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је врхунила у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. А интервал између ова два празника сматран је верским периодом. Само потоње празновање Педесетнице у Библији спомиње се тек на једном месту (2 дн 8,13).
Педесетница је једини од три велика празника (Пасха, Педесетница и Празник сјеница) који се не наводи као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај је изнађен у чињеници да је Закон дат на Синају 50. дана после избављења из Мисира (ср. Изл 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.
Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолском гл. 2. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан Хришћанске цркве.
Пошто се Празник седмица празновао 50. дан после Пасхе, а 50 се на грчком каже Пентикости, то је ова реч постала назив празника, и од ове грчке речи је дошао назив Педсетница у Новом завету (Дап 2,1; 20,16; 1 Кор 16,8). На тај Празник седмица или на Педесетницу, у десети дан после Вазнесења Господњег, Дух Свети је сишао на сабране ученике, и сви су они почели говорити новим језицима, језицима народа међу којима су живели Јевреји. Апостол Петар је проповедао спасење у име Исуса, и првина од скоро 3000 душа пришла је тог дана верујућим.
