Епископ славонски Јован: О олтару правом на камену крвавом, о икони и обновљењу

”Слиједећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и сљедујући јеванђелским повијестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели “כֹחַ יַחֲלִיפוּ וּלְאֻמִּים אִיִּים אֵלַי הַחֲרִישׁוּ” - да се ”обнављају острва Богу” (Исаија 41:1), подразумијевајући под тим Цркве од незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа православних који су у њима, и пјесме и славословља којима они служе Богу. A и Апостол, то исто поучавајући, заповиједа да ”ходимо у обновљењу живота” и ”ако је ко у Христу нова твар нека се обнавља” (Римљанима 6:4, 2. Коринћанима 5:17). Господње пак ријечи, показујући пророчко стање, веле: ”Бјеше празник обновљења у Јерусалиму, и бјеше зима” (Јован 10:22).”[1]

A празник обновљења, Ваша Светости, браћо архијереји и браћо свештеници, би зачет заиста у зиму, у вријеме Макавеја, када у Светом Граду бjеше подигнут ”олтар прави на камен крвави”: када свештеник Елазар који је ”раније испред народа приносно жртве и молио се, принесе себе као најсавршенију жртву Богу, очиститељну за сав народ,”[2] Он тада приведе Саломонију и дјецу њену да ”за отачку вјеру и Закон”[3] по цијену живота одбију идолску жртву на коју их присиљаваху незнабошци који бјеху и јерусалимски храм тада заузели и оскврнили, и да својом мученичком крвљу освештају Име – השם קידוש - које је изнад сваког Имена.

А за спомен остаде да је о обновљењу храма у Јерусалиму, након што он би повраћен и обновљен и посвећен од Макавеја, осам дана кандило чудесно горило од уља које се само обнављало, на број oних које је свештеник Елеазар повео у мучеништво које до дан данас свједочи, по ријечима Великога Григорија да ”ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали, није то савршенство постигао без вјере у Христа Месију”.[4]

A да би ту љубав према подвижничким страдалницима имали и у овој Панонији у којој смо се окупили данас, браћо и сестре, то учини онај народ и узраст, који у младим вијековима хришћанства бјеше у Сопиани и Сирмиуму ”јавно нападан и потајно изложен засједама” оних који порицаху пуноћу божанства Христова слиједећи свога учитеља, безумногa Арија, као што ће и сваки крвомутник у Цркви до дана данашњега да своје злосторство започне порицањем пуноће и једносуштности божанске и људске природе Христове.   

Била је то у Панонији ”зима духовна у којој непријатељи Божији изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља,”[5] када је Амвросије, епископ Милана, преко свога престоног града и краја из Рима пренио славу мученика у Илирик, да би у мученицимама као у најсавршенијим иконама Христовим, ми у Панонији и Илирику, од Печуја до Бешке и од Сардике до Солуна увидјели и у дјелима руку хришћана разасутим по древним некрополама посвједочили ”страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побјеђен васкрсењем, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Вјенцедавац извршио посред земље,”[6] што ће рећи у Светом Граду - הקודש עיר – за који и Никон Јерусалимац свједочи да је око васељене.

А када су на почетку Часног Поста 863. године Света Браћа, заштитници Европе, предводећи Петочисленике, са западне капије Цариграда, кренула ка Великој Моравској носећи са собом богословље иконе потврђено у њиховом покољењу и пред њиховим очима Побједом иконопоштовања и Синодиком Православља, ромејску културу и на глагољицу преведена Свештена Писма, почевши од светајних ријечи да ”Искони бје Слово”, преводећи успут и ”тајну службу” Тајне Вечере обрела је Панонију у каролиншком умовању у коме је поштовање икона ”представљало саблазан за оне који обожавају или поштују само оно што виде”.[7]

Распете између adoratio, veneratio и decoratio, не схватавши ”љубовное почитание” иконе које прелази на прволик, Libri Carolini су се умјесто на ”царском путу” о коме су казивале, обреле на ничијој земљи у коме је незнабожачка умјетност сачувала своју паганску душу, преобразивши се у, како је умјетник рекао, ”oltar laži ki oblike množi”, кога “razbiti mogoče oltarja ni”.[8]

И као што Аврам добровољно приношаше једнога, мада јединца и обећанога, Јицха’ака, ”онога који ће се смејати”, онога на кога се односило обећање, тако су и Света Браћа принијела себе на жртву Истини, проповједајући и у Славонији, по предању, освештавши место на коме данас молитве узноси манастир Света Ана, и страдањем свједочећи и потврђујући своје ријечи, и учећи нас да се помажемо старозавјетним повијестима, али и новозавјетним, и ”одасвуд, као пчела, да сабирамо оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свијеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог.”[9]

А тај Бог у нама, односно образ и подобије његово уписано у човјека, никада није засјао у славонским и панонским равницама и брдима, као у наше вријеме и пред нашим очима. Прво када је Вукашин Мандрапа, сељак из Клепаца у Херцеговини, дошавши у Јасеновцу под нож мучитеља, с миром и праштањем Богочовека распетога на крсту поручио своме џелату ”Само ти, синко, ради свој посао!” И други пут, када је из Славонији на свијет дошао и из ње у свијет кренуо Патријарх Српски Павле, позивајући нас и васколику васељену да будемо људи, људи по образу и подобију Божијем, који своју богоподобност не дају ни по цијену страдања, смрти и нестанка са земаљског шара.

И ево нас, Ваша Светости и браћо и сестре, у обновљеном и обнављаном дому Тројице у Пакрацу, престоном дому Пожешке, Пакрачке и Славонске Епископије, призивајући прамученике Макавеје, питајући се исконским Словом Свете Браће, и стојећи под крстом Вукашина и Павла, и видјећи у њима тек првине и коријен жртава које нам предстоје, понављамо ријечи нашега предшасника, једнога од многих великих који су украсили Славонију, да ”морамо да горимо у жељи да се сви спасу кроз Цркву - као богочовјечански организам коме је глава једино сам Господ Исус Христос, а ми сви удови тога тела,”[10] али понављајући и да нам је ”процвјетало рано прољеће благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: ’Љето и прољеће ти си створио, сјети се овога’.”[11]