Житије Светог и праведног кнеза Стефана (Штиљановића)
Након пропасти Српског царства и деспотовина у Смедереву, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турско ропство, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Након деспота Ђурђа Бранковића - потоњег монаха Максима (сина последњег деспота слободне српске деспотовине - Светог Стефана Слепог и Свете мајке Ангелине, последње деспотице српске) и Максимовог брата Јована, српско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке, деспотице Јелене. Био је родом из Паштровића, последњи паштровски кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанским вредностима, образован у Христовој науци и обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака. Добро је познавао Свето Писмо и Христову науку уопште, као и војничке вештине и традицију свог народа.
Отишавши из свог родног краја у Срем, добио је на управу место Моровић, које је тада постало његово седиште. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добар став према Угарској, добио је још области на управу. Но, будући да су се турски напади појачавали, заузевши Будим и опколивши Беч, праведни Стефан замоли угарског краља за неко заштићеније и мирније место, из кога ће моћи управљати. Био је на крају принуђен да се повлачи пред турском најездом. Доба његове владавине било је веома тешко, испуњено жестоким турским зулумом и аустро-турским притисцима, током којих је Стефан мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. "Пливамо усред непријатеља као јабука посред воде", говорио је. Када су, након свих ратних пустошења, Турци запленили сву стоку Србима и одвели радно способан народ, у нашем народу је завладала тешка глад. Тада је Стефан Штиљановић отворио све своје житнице, поделио жито народу и тако га прехранио. Читавог живота је помагао Српску цркву и народ, који га је зато веома волео и поштовао, сматрајући га за живог светитеља.
Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Праведна Јелена повукла се у Немачку пред Турцима, који су бесомучно надирали у ове крајеве. Једне ноћи, Турци на месту Стефановог погребења угледаше небеску светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис (благоуханије). Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу многих монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори.
На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она предаде своју душу Господу, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима, у Црногорском приморју, подигнута му је црква и освећена 1875. године.
Током Другог светског рата, 1942. године, усташки агресори су скрнавили мошти светитеља по фрушкогорским манастирима. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио барону Рајсвицу, склопивши руке и са сузама у очима га молећи да се Свете мошти спасу од усташког терора. Барон је показао разумевање за светиње и изашао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је са њим кренуо немачким штапским аутомобилом у Срем да спасе свете мошти. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца Светог кнеза Стефана Штиљановића, из Раванице (фрушкогорске, код Врдника) мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су тајно пребачене возом за Београд, где их је дочекао бројни народ. Преношене су у литији и пренете у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.
Након преноса моштију Светог кнеза Лазара у Раваницу, 1989. године, у Саборној цркви је, у десном кивоту, остао део ових моштију, а у левом кивоту почивају мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, заштитника гладних и сиротих, којима своју молитвену помоћ упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља и личних искушења. Кивот са његовим моштима отвара се и уторком у 17 часова, на Акатисту српским светитељима. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.
