Свети мученици Ермил и Стратоник
Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек" (Пс 117, 6)?
После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.
Према предању после мучеништва тела Ермила и Стартоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево-Београд), где су одмах направили гробницу и тела мученика похранили.
Од деведесетих година двадесетог века, мученике Ермила и Стратоника почињу да прослављају јавне и културне институције у српској престоници. Свети Ермил и Стратоник слава су Музеја града Београда и параклиса Храма Светог Саве на Врачару.
О ранохришћанским мученицима ђакону Ермилу и војнику Стратонику из данашњег Београда релативно се мало зна. Из Житија ових, иначе на православном Истоку веома поштованих светитеља зна се да су за веру у Господа Христа пострадали у римском граду Сингидунуму, у подунавској провинцији Горњој Мезији. Ова римска област је обухватала простор данашње Србије испод река Саве и Дунава до Ђердапа. Главни град провинције био је Виминацијум, римски град на ушћу реке Млаве у Дунав, код данашњег Костолца.
Из ранохришћанске прошлости Београда познато је да је први по имену познати епископ града био Урсакије, који је иначе био присталица Аријеве јереси, и то до краја живота (+371). Свакако да Урсакије није био и први хришћански епископ у Сингидунуму, јер би то значило да почетак организације црквеног живота у овом граду почиње са аријанством, што ниуком случају није тачно. Сигурно је, међутим, да је Београд већ крајем 3. века, као и многи други градови у Доњем Подунављу морао имати организован црквени живот, а то значи и свог епископа. Можда је на самом почетку 4. века услед прогона хришћана од стране римског цара Диоклецијана, за извесно време Сингидунум остао без свог епископа, јер се он не помиње пре 313. године, односно пре познатог закона о верској слободи, који су у Медиолануму издали заједно Константин и Ликиније. Милански едикт о слободи и Хришћанства у Римском царству овде спомињемо због тога што су београдски мученици Ермил и Стратоник пострадали за веру у Христа Господа после ступања на снагу овог законског акта. Овим законом је као што је познато и хришћанима дата слобода вере и савести као свима осталим религијама и веровањима.
