Мати Макарија: Светлоносац - Владика Данило Крстић
На овогодишњем Међународном сајму књига у Београду мати Макарија, игуманија манастира Соколица, потписивала је своју књигу Светлоносац - владика Данило Крстић, коју је објавила ИК Глобосино Александрија. На страницама књиге из пера мати Макарије осветљена су њена субјективна сећања на владику Данила, Епископа будимског, као духовног родитеља, и на догађаје који су пратили њихово заједничко путовање кроз духовни живот.
По стазама духовног живота не може човек сам да корача. Потребан му је вођа, учитељ, отац духовни. У супротном, излаже се великој опасности да упадне у дубоку јаму, из које ће се тешко избавити без помоћи оних којима је познат пут избављења. Бог је предобри Отац. Бог води рачуна о сваком Свом створењу. Помаже и враћању човека у првобитну рајску заједницу са Богом, управо тамо где му је место.
Бог не делује Сам. За спасење само једног човека укључује читав небески свет, као и Божје сараднике на земљи у лику духовника и монаха и монахиња. За мене је Бог одабрао и припремио владику Данила, а мене је упутио на Владику. Тако је владика Данило постао највећи Божји дар који сам у животу примила.
Једна стара пословица нас учи: Празан клас се увис диже, а пун земљи повија. Мој духовни Отац је био клас пун једрих зрна. Он тога није био свестан. Великим и значајним људима није познато да су они велики и значајни. Владикине најдубље вредности су биле тихе и ненаметљиве. Као да је намерно живео живот обичног човека који не придаје значај малим стварима. Али Он је био Архијереј Православне Цркве у Србији и знао је да, када у току богослужења носи митру на глави својој, онда је Он икона самога Христа. То је достојанство које, понекад, због ревности за Цркву и поредак у њој, треба да букне чак и да се разгневи ради ревности за истину Божју и красоту Дома Његовог. А ко то да разуме? Можда само бестрасан човек. А зар и Господ у гневу није изгнао продавце из храма? Значи, није увек био кротак и тих. И опет, ко све ово да разуме.
Духовно очинство или материнство није ни једноставно, ни лако. Повезано је са великим напорима и одговорностима и са једне и са друге стране. Ради се о две комплетне личност где свака има свој начин живота, своје особине, навике и своје мишљење. Зато се бира особа која ће моћи да нам одговара, да нас разуме и да нас води путем спасења. Особа са којом ћемо моћи. Духовни родитељ се једном бира.
На страницама које следе осветљена су моја субјективна сећања на владику Данила и на догађаје који су пратили наше заједничко путовање кроз духовни живот. У том казивању је било неопходно да представим Милицу Обрадовић пре владике Данила, у Његово време тј. у време наше сарадње, као и прве године живота монахиње Макарије. Читалац ће сам закључити коју улогу је имао владика Данило у преображају једне мирске личности у другу духовну личност и нека ми опрости што је, само из тих разлога, било неопходно да напишем коју и о својој маленкости.
Биографија: Монахиња Макарија др Милица Обрадовић
Рођена је 13. децембра 1940. године у Сталаћу у породици православних хришћана, од оца Луке, жандармеријског официра, и мајке Видосаве рођене Милинковић, учитељице. Основну школу и нижу Гимназију завршила је у Ковину. 1960. године матурирала је у вишој Гимназији у Смедереву. Године 1963. дипломирала је на Хемијској групи Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Године 1967. стиче звање магистра хемијских наука на истом Универзитету одбранивши тезу „Инфрацрвени спектри циметалдехида и деривата”. Године 1971. године промовисана је за доктора хемијских наука на Универзитету у Љубљани, Словенија, одбранивши дисертацију на тему „Normal coordinate vibrational analisys of trichloracetic acid and trichloracetic ions”. Завршила специјализацију на тему „Infrared spetroscopy” код светски признатог проф. др Душана Хаxија на Хемијском Институту Бориса Кидрича у Љубљани. Од 1971. до 2002. године њено духовно узрастање је под непосредним надзорем владике Данила, који постаје њен духовни отац. Године 1981. дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Од 1974. до 1983. године борави у Благовештенском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симонопетра у Грчкој, у којем, поред осталог, изучава византијску уметност теологије у бојама - православну иконографију. Иконописна радионица овог манастира је једна од угледнијих сликарских радионица у Грчкој. У истом манастиру је замонашена 1978. године. Обликовању њеног монашког лика су, поред владике Данила, значајно допринели архимандрит Емилијан, игуман светогорског манастира Симонопетра, монахиња Никодима, игуманија Благовештенског манастира у Ормилији, и архимандрит Никанор, проигуман српског атонског манастира Хиландар. Године 1983. враћа се у Србију, прво ради у атељеу академског сликара Драгомира Јашовића, где се упознаје са казеинском техником, затим прати рад истог сликара на терену (зидопис капеле манастира Манасије) и најзад приступа самосталном осликавању крстионице Саборне цркве у Призрену (1984.), затим параклиса Сабора српских светитеља у Пећкој Патријарији (1984-1985.), велике народне трпезарије Светог Саве у манастиру Жича (1986-1989.), олтарску апсиду Катедралног храма у Сент Андреји (1997.) и припрату манастира Соколице на Косову (2009-2011.). Од 1976. године бави се православном иконографијим. Преко 100 њених икона се налази на свим континентима света - у Грчкој, Аустралији, Америци, на Синају... Грчкој православној мисији у далекој афричкој земљи Заиру ставила је на располагање збирку од 16 икона. Бави се још и копирањем фресака, илустровањем књига, као и превођењем светоотачке литературе. Превела је књиге: „Старац Захарија - чудесник љубави” (1987.), „Старац Варсануфије - завештање духовном потомству” (1990.), „Старац Варсануфије - ка духовном савршенству” (1997.) и „Духовни луг” (2001.), најзначајније дело хришћанске литературе VI века, превођено готово на све светске језике. Написала је књигу „Светлоносац vладика Данило Крстић” (2006.) која, будући да је у њој описала сапутништво своје и свог духовног оца кроз живот, поседује и аутобиографски садржај. Такође је написала студиозну монографију „Манастир Соколица - бисер са Косова и Метохије” (2014.). Године 1985. на позив Министарства просвете Финске одржала је семинар о фреско-сликарству и развоју византијске уметности XIV века у оквиру јединственог удружења иконописаца на свету у Финској. Године 1986. постаје члан УЛУПУДС-а по позиву. Од 1989. године ради са младом и даровитом монахињом Антонином (Баранац), са којом је 1991. године излагала у Народном музеју у Београду, а 1995. године у Галерији уметности у Приштини. Од 1991. године живи и ради у манастиру Соколица код Звечана на Косову и Метохији.
Самопожртвовано, са сестрама свог манастира, учествовала је у одбрани великих српских светиња на Косову (манастир Девич...) од најезде шиптарских сепаратиста у најновијој косовскометохијској трагедији. Самостално је излагала у Будви и Тивту (2000.), Краљеву и Ужицу (2001.), Прагу, Чешка (2002.), Вашингтону и Сан Франциску (2004.), Сремским Карловцима (2006.) и Смедереву (2007.). Године 2005. била је међу првим лауреатима Видовданске повеље РТВ Нови Сад. Говори неколико светских језика.